Intervju sa Dejvidom Mičelom: „Duhovi su s*ebani mrtvaci“

Nešto pre noći veštica, Dejvid Mičel je u Londonu, sedi u udubljenju u spavaćoj sobi Georga Hendla: u pitanju je tamno siva odaja u kojoj je kompozitor spavao, kupao se, pa i preminuo davne 1759. godine. Govorilo se da u kući postoji duh, pa je priređen ritual egzorcizma pre nego je zdanje postalo otvoreno za javnost i pretvoreno u muzej. U prizemlju, neko vežba izvođenje jezive barokne muzike na čembalu, instrumentu čiji zvuk je ser Tomas Bičam uporedio sa zvukom „dva kostura koja imaju seks na tankom krovu“ , a ovaj primerak izgleda kao otvoreni kovčeg sa nogama.

Majkl je oduševljen enterijerom. Englez naseljen u Irskoj, ovaj pisac je delimično ovde kako bi smislio zaplet za scenu svoje naredne novele u kojoj piše o folk-rok sceni Londona šezdesetih, kada je Džimi Hendriks živeo u stanu pored. Diskutujemo i o knjizi koju je upravo objavio, „Slejdova vila“, priči o ukletoj kući koja je napisana u njegovom prepoznatljivom stilu. Zajedno sa njegovim drugim knjigama ‒ „Atlas oblaka“ i „Nevidljivim satima“, ona čini kolekciju kratkih priča spojenih na neuobičajen način. „Slejdova vila“ je napisana iz pet isprelpletenih poglavlja, sa razmakom od devet godina, od 1979. do današnjeg dana, a sve se dešavaju u istoj engleskoj vili. Pet veoma različitih likova ‒ trinaestogodišnji dečak, policajac, student koga interesuju duhovi i tako dalje, sve njih privlači ova kuća, gde dolaze u susret sa njenim tamnim silama.

Dva puta nominovan za Bukerovu nagradu, Mičel je autor koji voli fikciju kao žanr. A „Slejdova vila“ je njegovo najzabavnije delo, istovremeno i strašno.
 
Da li je „Slejdova vila“ inspirisana stvarnim mestom?

To nisam pominjao u knjizi zato što ne želim da kod ljudi stvorim strah da je možda u pitanju njihov rodni grad… ali moj brat živi u Ridingu. Mesto se ne pojavljuje često u literaturi, osim u Vajldovoj „Baladi o Ridingu“, zato što svaki autor zna da će čitaoci pogrešno izgovarati mesto grada. Nije da se često pominje u top 30 destinacija na sajtovima o putovanju, ali to mesto je prelep mikrokosmos. Ima ostatke još iz rimskog perioda ‒ tu se nalazio grad koji je bio na putanji od Gruzije do Bata, a u gradu je postojala i razvijena industrija koja ga je i uvela u moderno doba. Oduvek sam hteo da pišem o gradskom pejzažu, veoma je prepoznatljiv i tipično engleski. U mojoj zamisli, „Slejdova vila“ je smeštena u Ridingu. Jesam li ja upravo uradio jednu turističku reklamu?
 
Napisali ste prvo poglavlje knjige u vidu kratke priče na Tviteru, a roman je nastao od toga. Da li ste u startu krenuli sa idejom da pišete horor priču, ili je jednostavno krenulo u tom pravcu nakon što ste pustili da se priča odvija svojim tokom?

To se većim delom desilo kasnije, ali sam bio svestan da će priča obilovati horor elementima. Želeo sam da to bude više od pukog horora sa mnogo krvi i ubijanja, pošto ne vidim gde je zabava, gde je razvijanje likova u priči koja je klasičan horor sa mnogo krvi. Takva priča je više poput nekog pornografskog sadržaja namenjenog tinejdžerima, što je sjajno ako ste tinejdžer: Ja sam uživao čitajući „Strah u ulici Brestova“ koliko i svi drugi tinejdžeri. „Egzorcist“ je manje za uživanje, ali je najbolesniji film ‒ to je umetnost, i to je jedno izvanredno dostignuće, ali to je pravac u kom nisam želeo da razvijam ovu knjigu. Nisam hteo da izazovem mučninu kod čitalaca. „Isijavanje“ je postiglo dobru ravnotežu, jer je knjiga zaista uznemiravajuća, ali je povremeno i prelepa ‒ horor elementi su estetski uzvišeni.

Budući da knjiga ima pet delova, to mi je omogućilo da napravim kompilaciju mogućih priča o duhovima. Prva priča je priča o duhovima u kojoj se pominju lekovi ‒ Nejtan, junak u knjizi, ukrao je i popio majčine lekove, i uveren je da mu se sve što doživljava dešava kao posledica halucinacija izazvanih lekovima. Glavni junak druge priče je neko ko ne veruje u duhove, on je policajac; on veruje u zakone. Ta druga priča je više psihijatrijska priča o duhovima ‒ sve što se dešava je samo u glavi, ne oko nas. Glavni lik treće priče je pasivna osoba, ona je žrtva priče. Oni su samo varijacije iste priče ‒ tri priče o duhovima, i nadam se da će to ponavljanje da mi posluži kako bih pokazao neke njihove pogrešne poteze i kako bih se zavukao u um svojih čitalaca. Četvrta je specifična priča o duhovima, to je istorijska priča o duhovima. Peta je pisana u prvom licu, nečije lično viđenje na temu duhova, i ako sam bio dovoljno vešt, onda će tu čitalac skoro pa zaboravite koliki su svi ovi ljudi monstrumi i da, u suštini, i ne bi trebalo da prežive. Deo vas uvek navija za njih, dok onaj drugi, etički deo, pokušava da se drži činjenice da su oni u službi zla.

Čini se da ste zaobišli tradicionalni način predstavljanja horor priča  tako što ste čitaocima ponudili original i četiri nastavka koji su svi upakovani u jednu priču.

Da, hvala na tome. Četiri nastavka odgovaraju na pitanje koje postavlja prva priča. Ovo je bila najbezbolnija knjiga koju sam ikada napisao. Odavno sam napisao teze, tako da je delovalo kao da jednostavno popunjavam praznine. Napisao sam je za svega nekoliko meseci. Sjajno! Moja jedina kratka knjiga.
 
Nisu sve bile tako lake za pisanje.

Pa, da, čini se da je tako. Moraš da „krvariš“ za dobru knjigu. Moraš da zamisliš da si upucao svoju karijeru u stopalo, i da budeš jako nervozan zbog toga kako će čitaoci prihvatiti tvoju knjigu ‒ to je sve zdrav deo procesa pisanja.


 
Postoji i mišljenje da horori imaju nastavke zbog toga što se određeno zlo ponavlja: ako ga se rešiš u potpunosti u prvom delu, bilo bi manje neodoljivo. 

A ne bi postojao ni umetnički dojam ‒ svaki horor film bi u tom slučaju trajao po 15 minuta. Struktura je bitna. Pet je sjajan broj ‒ ima sredinu, deluje kao da se penje na planinu, uživa u vidiku a zatim se spušta sa druge strane. Nije slučajnost što je elizabetanska drama zasnovana na broju pet. Mogu se postaviti obrasci: obrazac vam omogućava da budete poput deteta koje se plaši da samo pročita horor priču koju su mu roditelji pročitali već stotinak puta, i iako klinac zna šta će se desiti, i dalje se plaši. Mene je, kao klinca, plašila serija knjiga o „Gospodinu Čoveku“ ‒ gospodin Alavi je strašnija od svega. Gospodin Alavi odlazi u džinovski zamak i počinje da jede ogromne parčiće nečije hrane, i već tad znaš da će džin da se pojavi i da ga pojede. I sve vreme razmišljaš: beži napolje, ne penji se na sto! Ne jedi taj grašak, džin dolazi! Bez obzira na to koliko često sam želeo da mi čitaju tu knjigu, svaki put je bila uznemirujuća, ali sam voleo taj osećaj. Verujem da zbog toga obrasci postoje u dužim pričama o natrprirodnom, zato što prave pripremaju scenu na kojoj će se neizbežno odigrati nešto jezivo ‒ već si video to, i već znaš kako se završava, ali evo smo tu ponovo. Taj momenat, kada u sebi izgovaraš: „Neeee“ dok čitaš nešto ‒ to je ono što je najzanimljivije.
 
Šta ga čini tako zanimljivim?

Mazohizam? (smeje se). I drama – to je kao pozornica. Koketiramo sa idejom da četvrti nevidljivi zid naše sobe zapravo nije tamo, a žanr uradi svoje kako bi nas uverio da četvrti zid zaista nije tamo, i da ova strašna priča može da iskrvari unutar naše sobe, našeg života, poput zlokobnog prisustva koje možda jeste, a možda i nije proterano iz ove sobe u kojoj sedimo. Volimo taj strah, hemijske reakcije u mozgu koje su povezane sa strahom ‒ čitalac se prepušta piscu i dozvoljava mu da izaziva to zadovoljstvo jer strah daje priči teksturu i aromu. Zato nam nisu dovoljne samo priče poput „Mog malog ponija“, gde nema ni trunke zlokobnog elementa. Priče o natprirodnom rade dobar posao kad nas treba ubediti da to nisu samo priče. I mi sarađujemo sa tom idejom, više nego kad je u pitanju bilo koji drugi žanr. I dok jednoj strani nas ne treba mnogo kako bismo se uplašili, druga strana  hrabro odgovara: ne brini, to je samo priča. Na sigurnom si, zaista. I mešanje tih glasova, čini mi se, daje izvesno uzbuđenje čitaocu, od „Beovulfa“ pa do „Hodajućeg mrtvaca“.
 
U velikom broju horor priča ima dosta elemenata mazohizma, ali uvek možemo da doživimo određeni vid sadističkog užitka dok čitamo o stradanju junaka. Međutim, skoro svi vaši likovi imaju neke osobine koje im pomažu da se iskupe kod čitalaca. Da li vam je ponekad teško kada morate da ih ubijete?

Da sam finija osoba, možda bi mi bilo teško. Ali postoji parče leda u srcima svih nas, a pisci moraju da neguju taj led, pa i da rade na tome da postane veći. Nije da se radi o mestu bez ikakvog morala, postoji moralni kompas koji sasvim dobro funkcioniše. Ima dovoljno da bi bilo hladno, ali ne toliko da trajno otupi  emocije čitalaca.
 
Priče o duhovima su često zasnovane na čudnim pretpostavkama: ako si mrtav, ali na neki način i dalje obitavaš u ovom svetu, pretpostavlja se da možeš da radiš šta god ti je volja. Zašto onda ostaju sve vreme u istoj kući? Verovatno ima mnogo zanimljivijih stvari koje pojedinac može da uradi u zagrobnom životu. U ovoj knjizi ste ponudili racionalno objašnjenje zašto vaši duhovi ostaju u tom prostoru.

Da, racionalno objašnjenje je jako bitno. Što se više udaljavate od realističnog, bolje ćete održati priču, bez obzira na motive. Ništa ne ubija nevericu kao nedoslednost i apsurd. Moja istraživanja paranormalnog u stvarnom životu nagoveštavaju da duhovi ostaju na tom jednom istom mestu zato što su duhovi, zapravo, s*ebani mrtvaci. Oni nisu ni svesni činjenice da su mrtvi, i ostaju tu zato što misle da imaju pravo da budu tu, a ovi prokleti živi jednostavno okupiraju njihov prostor i pri tom ih ignorišu. Ili su izludeli od krivice, maltretiranja ili nezavršenog posla.
 
Postoji očigledni motiv koji povezuje ovu knjigu sa svim vašim prethodnim knjigama ‒ siva mačka se pojavljuje i ovde, ali je ovde crkla: muve su joj na očnim jabučicama…

To je poruka namenjena mojim najvernijim čitaocima, koja potvrđuje da u ovoj knjizi neće biti pomoći. Čitaoci ne bi trebalo da se oslone na magičnu pomoć ove mačke koja se pojavi i spase situaciju ‒ nema je više. Mačka ne umire zaista, ali sve dok čitalac veruje da je mrtva, moja misija je ispunjena.
 
Kao i u „Nevidljivim satima“, i ovde postoje likovi koji teže besmrtnosti, i nadživeli su ljudske vekove nekoliko puta za redom. Način na koji oni govore je zanimljiv spoj modernog i anahronog jezika. Da li vam prija da se poigrate sa tim izgovorom, sa načinom na koji su duhovi nekad predstavljeni?

Nije to jednostavno. Njihov jezik je postao poput pergamenta na kome su zapisane drevne reči, pa tako imaju spoj modernih i arhaičnih reči. Taj jezik je nastao u poluaristokratskom edvardijanskom kontekstu. Ima tih reči u rečniku mojih duhova, ali bi takođe bilo čudno da ne koriste moderniji rečnik, puno prideva, recimo. U prethodnoj knjizi, „Nevidljivi sati“, učinio sam da likovi duhova budu dosledniji; nisu podložni promenama budući da su veoma stari. Plaše se mogućnosti da izgube svoje identitete. Sa egzistencijalističke tačke gledišta, teško je biti besmrtan, odgovoriti na pitanje: „Ko sam ja?“. Ne možeš jednostavno početi da koristiš arhaizme zato što bi te to izdvojilo iz mase, ali takođe imaš problem sa prihvatanjem modernog jezika. Besmrtni likovi iz „Nevidljivih sati“ su zavisnici, narkomani koji su manje oprezni kada je u pitanju upotreba jezika, i verujem da su zbog toga više hibridni.

Kakav sjajan posao imam, zar ne? Da vodim polemike o jeziku nepostojećih pseudobesmrtnika. To je ono od čega živim. Kako bih ovo mogao da objasnim svom praprapradedi?
 
Autor: Majk Doerti
Izvor: hazlitt.net