Intervjuisala sam Majkla Ondačija u oktobru 1992. godine. Tada je objavio „Engleskog pacijenta“ i bio u Norviču na godišnjem skupu pisaca koje organizuje Univerzitet Istočne Anglije (UEA). Sreli smo se u hotelu „Stejšn“, mračnoj zgradi koja gleda na reku Vensum i razgovarali nešto više od sat vremena u praznom foajeu – jedino nas je na kratko omela parada labudova koja je prošla kraj prozora. Njihova zlokobna elegancija bila je savršena podloga za pisca čiji je rad do tog momenta bio prepun „nežnih čudovišta“ (što je i naziv njegove prve zbirke pesama iz 1967. godine), paradoksalnih prisustava koja ukazuju na nepomireni dualizam. Očekivano je da pesnik intime i misterija ljudskog srca, kao i mnogostrukosti života, veći deo razgovora posveti upotrebi lirike i emocija u pisanju.
Ginter Gras je govorio da je migracija glavno iskustvo dvadesetog veka. Želeo bih da počnem ovaj intervju pitanjem o Vašoj ličnoj migraciji – iz Šri Lanke u Englesku, a zatim iz Engleske u Kanadu. Imali ste jedanaest godina kada ste došli u Englesku, kakav je to osećaj bio?
Za mene je to, pre svega, bio kulturološki šok.
Niste bili pre toga u Engleskoj?
Ne, nikada. Moj osnovni utisak je bio da je to zemlja koja je uvek pod snegom. Na nekoliko fotografija koje sam video bilo je snega, tako da sam bio poprilično iznenađen kada sam stigao, mislim u septembru, i video da snega nema. Za deset godina sam doživeo dva kulturološka šoka. Prvo preseljenje, u Englesku, bilo je mnogo upečatljivije jer nisam želeo da se selim i idem tamo u školu.
Da li je to bio internat?
Srećom nisam proveo mnogo vremena u internatu, i mislim da me je to spasilo. Deo moje porodice je bio u Engleskoj tako da sam imao svakodnevne obaveze, ali je veza sa Šri Lankom ostala. U internatu sam bio samo tokom poslednje godine što i nije bilo toliko sjajno, ali je na neki način oslobađajuće. Ali sam se ipak osećao čudno. Sećam se prvog dana škole, bila je to noćna mora, svi ti čudni običaji i pravila i uniforme.
A hladnoća, je li Vam smetala? Sećam se da mi je Vilson Heris, koga sam intervjuisao zbog filma, rekao mu je promena klime bila veoma egzotična kada je stigao ovamo iz Gvajane.
Da, bilo je egzotično. Sve me je to zahvatilo jer sam morao da zaboravim prošlost: da bih se izborio sa sadašnjošću, morao sam da zaboravim prošlost.
Jednom ste rekli da Vam je Engleska delovala kao veoma statično mesto na kome biste ostali zarobljeni do kraja života da ste započeli neki posao, i da ste zato odlučili da se odselite.
Da. Mislim da sam se tako osećao kada sam završio školu. Nisam imao predstavu šta želim da radim. Samo sam znao da ne želim da radim ono što mi je jedino delovalo moguće u tom trenutku. Bilo je to vreme pre šezdesetih, pre Bitlsa, samo nekoliko godina pre nego što se sve promenilo. I na neki način sam osećao da moja porodica živi košmar jer nismo imali novca, ni kontakata niti korisnih veština. Tako da bih morao da radim u nekoj računovodstvenoj kompaniji ili tako nešto, o čemu nisam ništa znao niti sam to želeo.
Kakva su bila druga deca u školi? Kakvo je bilo to mesto?
Bio je to pravi miks, državna škola, jedna od ranih „jedanaest plus“ škola. Nije bila samo za aristokratsku decu ili tako nešto.
I zašto ste pobegli za Kanadu?
Moj brat Kristofer (koji je postao biznismen i filantrop) je odlazio tamo ranije.
Salman Ruždi je govorio o svojim školskim danima u „Ragbiju“ (još jedna privatna škola koja je u Engleskoj iz istorijskih razloga poznata kao državna) i prednostima koje je tamo imao, jer je kao mešanac i dovoljno kompleksna ličnost mogao da se izbori na način na koji to njegovi savremenici nisu umeli. Osećate li se slično?
Pa, mislim da je u pravu. Ali ja se još uvek ne osećam sposobnim da se rvem sa savremenošću – iako sam i sam hibrid! To vam zaista olakšava da budete svesni ironije određenog mesta. Zaista imate duplu perspektivu. Mislim da je to ono o čemu govori, iako ne znam da li vas to nužno uči ili vam daje sposobnost da se sa time izborite. Osoba koje živi na određenom prostoru na kome je sedam generacija njegove porodice odraslo je potpuno drugačiji tip čoveka, neko ko je izrastao iz mesta i u stanju je da napiše knjigu poput „Ulvertona“. A tu su i oni koji se sa određenim mesto bore kroz tu čudnu mešavinu.
Možda postoji razlika između nekoga poput Ruždija koji je Anglo-Indijac i pokušava da pomiri dve različite kulture, i nekoga poput Vas čija je porodica izmešana tokom prethodnih tri stotine godina.
Tako je, moja je daleko komplikovanija. Čak i kad pogledam unazad, nisam siguran šta smo mi, dođavola. Proveo sam ceo jedan dan sa članom porodice koji mi je pričao o našem poreklu. Bilo je veoma čudno, govorio je o Holandiji i Francuskoj revoluciji, i što je bilo još komplikovanije – ni on sam nije znao ko je.
U autobiografskom delu „Running in the Family“ iz 1982. godine koje govori o Vašoj široj porodici na Šri Lanki, pisali ste o grupi ljudi koji su se razlikovali od tamošnje engleske zajednice. Je li Vaša zajednica bila veoma zatvorena?
Ne. U mojoj zajednici ništa nije imalo veze sa rasom. Bila je to lepa mešavina. Pretpostavljam da je postojao određeni klasni sistem, ali bilo je komplikovano. Čitao sam članak u „Gardijanu“ o Burgerima na Šri Lanci u kome piše da nisam Burger jer imam tamilsku krv, što je zaista istina, i oni su to videli kao ograničenje za mene. Burgerska klasa je još jedna komplikovana stvar – holandska kolonija. Ali osećao sam se veoma slobodno. Nisam osećao nikakva ograničenja dok sam odrastao.
Koji pisci su uticali na Vas?
To je veoma eklektična grupa. Kada sam počeo da pišem, čitao sam Jejtsa, a nešto kasnije Vilijema Karlosa Vilijamsa. Mislim da autori poput Markesa nisu uticali na mene, više sam im odavao priznanje, ili su mi njihova dela pružala zadovoljstvo.
A kada ste bili mlađi?
Čitao sam sve – dosta šunda i špijunskih romana. Nisam čitao poeziju, zapravo nisam čitao ništa od ozbiljne književnosti.
A šta je sa knjigama koje ste morali da čitate za školu? Jeste li ih smatrali nametnutim?
Šekspira? Ne, voleo sam ga. Moje školovanje je imalo čudnu putanju. Bio sam dobar u engleskom jeziku, a loš u matematici i tadašnji sistem je takve probleme rešavao tako što su mi spustili nivo engleskog što je bilo potpuno frustrirajuće. Zbog toga sam čitao na svoju ruku: od Ijana Fleminga do Sartra.
Postoji li neki šablon kada istražujete materijal za pisanje? Pitam se, na primer za „Engleskog pacijenta“: koliko ste imali razvijenu priču pre nego što ste počeli da istražujete? Ili ste samo počeli da čitate o tome i našli priču koju ste pratili?
Rekao bih i jedno i drugo. Period Drugog svetskog rata me je oduvek zanimao. Čitao sam o tome ranije, ali ne zbog rada na romanu, tako da sam knjigu započeo sa nekim opštim znanjem o istraživanju pustinja i ratu. Ali najčešće sve počinje misterioznim pitanjem ko je osoba u avionu i onda postepeno pišete. Dešava se simultano. Ne provodim šest meseci istražujući, a zatim šest meseci pišući o tome.
U Vašem pisanju se često javlja osećaj stvari koje se sakupljaju u mraku i naziru se. Radite li to svesno kako bi se odrazilo na otkriće lika?
Ne, to se nekako desi samo (smeh). Mislim da toga nisam ni bio svestan do samog kraja romana „U lavljoj koži“ gde je nekoliko takvih scena. A naravno ima i nekoliko takvih u „Engleskom pacijentu“.
Postoji pasus u romanu „U lavljoj koži“ o čoveku koji radi kao moler. Ljudi različitih rasa predstavljaju kofe različitih boja. Kažete: „Ovo je scena koju sam mogao da obojim, ali bilo bi pogrešno obojiti scenu jer bih time estetizovao ono što se dešava.“ Ne samo da ste nam pružili scenu nego govorite i o težini situacije u kojoj se nalaze radnici. Pitam se da li mislite da postoji opasnost od estetizacije ili ulepšavanja stvari vašim izrazito lirskim stilom pisanja?
Naravno da mislim da postoji opasnost od toga. I to me uvek brine. Veoma sam svestan fotografije koja ne zahvata ništa drugo sem te slike, bez obzira da li je zamagljena ili prikazuje zanimljivo lice. Ali šta ona govori? Šta nam ta fotografija na kraju poručuje? Tako da je gotovo svaka scena neka druga verzija fotografije, ili iz drugog ugla ili pokušava da pruži neku vrstu razumevanja ili konteksta.
Ali čak i kada pružite seriju takvih prikaza umesto jednog, to ne mora nužno da prikaže „težinu“ ili materijalnu informaciju.
Ne, ne, ne mora. Često to uopšte ne prikazuje. Tu su i istorijski ili društveni kontekst jezika koji ponekad ostaju skriveni, a ponekad ne. Svestan sam toga i znam da je to problem, ali još uvek nisam siguran kako da ga rešim.
Pa opet, često argument protiv estetizma leži u autoritarizmu, osećaju šta bi roman trebalo da bude. A Vaše pisanje dovodi u pitanje ova ograničenja. Reč je o razvlačenju svakog unapred određenog utiska o fikciji. Mislite li da roman ima neograničene mogućnosti ili postoje granice do kojih možete ići?
Dobro, možda i postoje granice, ali još uvek ne znam gde su (smeh). Uvek pokušavamo da odemo korak dalje. I mislim da ste u pravu kada pominjete da neki kritičari veruju da roman predstavlja roman ideja gde postoji siguran pripovedač koji nam govori šta da mislimo, a meni se to uopšte ne dopada. U tom smislu, u mojim delima možda ne postoji ta intelektualna tačka gledišta, ali za mene je ona tu – u spajanju tačaka možda.
Možda je u pitanju lenjost – strah od toga da sami moraju da povezuju?
Možda, nisam siguran šta je to. Uvek me iznenadi kada čitalac vidi nekog junaka na određeni način i smatra ga psihološki nerazvijenim dok je za mene taj lik psihološki razvijeniji od likova u prosečnim romanima gde dobijemo podatke da potiče iz takve i takve porodice i samim tim je takav tip osobe. Nikada u to ne poverujem. Jer na neki čudan način, to odakle dolazimo ne utiče zaista na to kako gledamo sami na sebe. Mislim da na nas daleko više utiču male stvari, male navike koje sami stvaramo.
Da li je ovde reč o staroj napetosti u umetnosti između energije i uređenosti? Postoji intenzitet u mnogim Vašim scenama i možda je stvar u tome da ako ne želite da nametnete sebe kao autoritarnog pripovedača ili vodiča, ta tenzija između polova na neki način popušta.
Mislim da pripovedač postoji, na neki uspavan način (smeh). Tu je. Problem je u tome što ne želite da budete previše oblikovani. Zapravo, ljudi misle da su knjige previše oblikovane.
U intervjuu sa sunarodnikom Majklom Ignetifom za „Lejt Šou“ mogli smo čuti kako on kaže da Vaši romani ne pokrivaju kompletan spektar ljudskih iskustava, pre svega je mislio da im nedostaje bilo kakav osećaj zla. Mislite li da je pisanje lirskim ili magičnim stilom nekako potpuno suprotno u odnosu na ono što je Hana Arent nazvala „banalnošću zla“?
Vidim mnogo zla među nama, ali ga ne vidim u pojedinačnim ljudima. Više ga primećujem u formiranju grupa ili političkim udruživanjima. Rekao bih da postoje zlikovci. Ali oni su nešto spoljno.
Ne verujete u nasleđeno zlo?
Ne, mislim da ne. Tu možda i postoji elemenat da ne želim da verujem. Pokušao sam da pišem o zlim likovima i postali su mi dosadni. To je nezanimljivo. Ne želim da na njih trošim svoje vreme.
Da li biste onda rekli da je ovo političko uverenje da se ljudska bića ne rađaju sa nasleđenim zlom utkano u liričnost Vašeg pisanja? Da takvo pisanje ne može...
...da se nosi sa zlom? Ne znam jer se nadam da knjige nisu samo lirične. Tu su i okrutnost informacija ili ogoljenost činjenica koje ponekad ubacim, ali mnogo suptilnije. Na primer, neko poput Lorda Safolka iz „Engleskog pacijenta“ deluje kao ljubazna, blaga osoba, ali u širem kontekstu on to nije. Tako da je reč o mnogo suptilnijem prosuđivanju. Vidimo ga kako hoda preko polja i način na koji se ponaša prema Kipu deluje prijatno i dopadljivo. Meni se dopadao u tim scenama. I to je problem koji imamo: neko ko nam se dopada može biti izdajnik ili nešto gore. Nekada je zaista teško razdvojiti te stvari.
Filip Rav je napisao knjigu o dve strane američke književnosti. Možda njegova podela danas nije odgovarajuća, ali još uvek se može govoriti o dve strane – s jedne su pisci poput Vas i Luize Erdrič, a sa druge Oster i Pinčon.
Mislim da je reč o tome kako gledate na stvari. Rečenica koju je Džon Berger napisao mi je bila interesantna: „Jednom ispričana priča nije obavezno i jedina.“ Mislim da sam nesvesno to radio, zato sam i stavio citat na početak romana „U lavljoj koži“, zbog tog portreta u više glasova. Ne postoji određeni pripovedač u knjizi: menja se. Na neki način, Hana je nosilac priče romana „U lavljoj koži“ dok je kod „Engleskog pacijenta“ to verovatno Karavađo. (Oboje se pojavljuju u oba romana.) Deluje da uvek postoji lik u knjizi koji sakuplja ili pronalazi put ka portretu, ili sastavlja mozaik ili kolaž, ili nešto slično. Nikada nije samo jedna fotografija ili samo jedna osoba.
Autor: Kejt Veb
Izvor: katewebb.wordpress.com
Prevod: Dragan Matković
Foto: Tulane Public Relations - Flickr: Michael Ondaatje / CC BY 2.0 / Wikimedia Commons