Iskrenost je ključ, smatra danski porodični terapeut, autor knjige „Vaše kompetentno dete“

Danski porodični terapeut Jesper Jul pisac je uticajnih knjiga iz oblasti roditeljstva od kojih je najpoznatija „Vaše kompetentno dete“ koja se upravo pojavila u izdanju Lagune. Pročitajte njegove misli o roditeljstvu i vaspitanju.

Puno pišete o samosvesti. Kako kod deteta razvijati samosvest?

Samosvest je važna, ali ona je i jedina stvar koju detetu ne možemo dati. Možemo se jedino truditi da je ne uništimo.

Što je tačno samosvest?

Samosvest je osećaj vrednosti, dobar osećaj o sebi koji ne zavisi od ličnih postignuća. Naime, velika je razlika između samosvesti i samopouzdanja. Samopouzdanje zavisi od naših postignuća, od stvari koje radimo, a samosvest je ono što jesmo, nezavisno od stvari koje činimo. Samosvest raste u detetu ako je ne uništimo.

A na koje načine je uništavamo?

Jedan od najmoćnijih načina na koji možemo uništiti samosvest kod deteta je nešto što se naziva moć definisanja. Roditelji taj alat često koriste, a da ni ne primećuju. Svaki put kad se detetu obratimo rečima: „Ti si“ ili „Ti nisi“, kad njegove postupke definišemo rečima: „Ti si dobar“ ili „Ti si nevaljao“, uništavamo detetovu samosvest.

Znači da je i pohvala loša za detetovu samosvest?

Jeste. Naime, kod bilo kakve vrste definisanja problem je što ono dolazi odozgo i spušta se prema dole, to nije ravnopravan odnos, već odnos u kojem je jedan moćniji od drugoga. Negativno definisanje, poput stalnog kritikovanja ili izjava poput: „Nevaljao si“, izaziva kod deteta strah i nesigurnost. Pozitivno kritikovanje preterano razvija detetov ego, ali i čini dete nesigurnijim – ono počinje da se boji kritika. To je jednostavno ljudska priroda; kad ja kažem „dan“, vi automatski mislite na noć. Kada dete pozitivno definišete, ono automatski očekuje negativno definisanje. Negativno definisanje je, naravno, jako destruktivno za dete jer, znate, deca veruju svojim roditeljima bezrezervno. Ona veruju onome što roditelji govore.

Što je onda ispravan put? Treba li da izbegavamo da pohvalimo dete?

Nema ništa loše u tome da pohvalite dete. Naprotiv, to treba činiti. Stvar je u tome da ne treba preuveličavati stvari. Pohvalite dete kada nešto postigne i učini, ali nemojte se uhvatiti u zamku stalnih pohvala za gotovo smešne stvari. Danas roditelji preteruju s pohvalama, a to nije dobro za razvoj detetove samosvesti. Na početku su pohvale dobre, ali onda postaneš zavisan od njih i potrebno ih je sve više i više.

Kako onda treba da izgleda pohvala?

Ne treba ponavljati obrasce napamet niti verglati unapred naučene rečenice: pohvala treba da bude lična, treba da izražava kako se vi osećate. Na primer: „Srećan sam što si naučio da vezuješ cipele jer to ja više ne moram da radim za tebe“. Ili: „Srećan sam što si naučila sama da koristiš viljušku i nož“. To su dobre, iskrene pohvale jer govore o vama. Ali roditelji često koriste „roditeljski jezik“ i hvale dete za besmislene stvari, a onda pohvala gubi smisao.

Na šta tačno mislite kad kažete „roditeljski jezik“?

Roditelji često govore automatski, poput robota. Pohvala je automatska, naučena rečenica. To funkcioniše prvih šest-sedam meseci detetovog života, kada roditelji mogu da kažu gotovo bilo što, sve dok je glasno i popraćeno smehom i grimasama. No kasnije moraju da pronađu lični jezik i lično izražavanje inače deca prestaju da ih slušaju. Kad čuju neke rečenice, jednostavno se isključe – one „zvuče kao mama“. I tada se dogodi da imate petogodišnjaka koji odbija da posluša što mu govorite ili s kojim nemate nikakav odnos. Ili stvari „puknu“ u pubertetu – iako najčešće „puknu“ ranije, samo što to roditelji ponekad ne primete, odnosno ne pronađu pravi uzrok problema – a pravi uzrok, pravi problem koji treba rešavati uvek je u nama, a ne u detetu.

Često se govori o „epidemiji popustljivog vaspitanja“. Šta je to?

To je današnja tendencija da se deci dopušta baš sve. No, ne treba osuđivati te ljude – oni se trude najbolje što znaju, pokušavaju da u svojim roditeljskim ulogama budu bolji nego što su njihovi roditelji bili u svojima. Popustljivi roditelji mogu se svrstati u tri grupe. Jedni su neoromantičari koji žele da stvore mali raj na zemlji u kojem bi svi bili uvek srećni – što je nemoguće. Takvi roditelji izbegavaju sukobe jer sukob znači da si loš. Druga grupa roditelja su oni koji idu putem manjeg otpora. To je najčešće u bogatim porodicama u kojima oba roditelja mnogo rade i kada dođu kući, žele svoj mir. Zato će im dati što god treba, samo da imaju taj neki mir. Treća grupa roditelja su oni odrasli u lošim porodicama i koji su sami bili jako povređeni. Oni ne žele da ponove ta iskustva i misle da je sve bolje od vikanja.

Knjige o vaspitanju često uče roditelje da je dobro suspregnuti ljutnju, da deca uče oponašanjem i da je dobro dati im primer uravnoteženosti…

Roditelji moraju naučiti da emocijama ne mogu povrediti dete. Jedino što povređuje dete su reči, a njih ipak mogu da biraju. Deca, osim toga, vrlo dobro osećaju kada ste prema njima iskreni, a kada glumite. Glumljeni mir je baš to – glumljena stvarnost, nešto lažno. Nema ništa loše u iskrenosti – naljute nas deca, naljuti nas partner, naljute nas ljudi. Ako pokažemo ta osećanja, dete može naučiti samo da je ljutnja prihvatljiva emocija – jer ona to i jeste.



Vratimo se na popustljivost. Gde je razlika između poštovanja detetovih želja i popustljivosti?

Roditelji su danas pobrkali želje i potrebe dece. Primera radi, većina dece bila bi savršeno srećna da ih roditelji puste da jedu u nekom restoranu brze hrane. To je dečja želja, ali je dečja potreba uravnotežena i zdrava ishrana. To su dve različite stvari. Razlika je prilično jasna, no da biste bez poteškoća određivali šta je detetova legitimna želja, a šta njegova stvarna potreba, morate imati dobru komunikaciju s njim, a to je često problem.

Imate li kakav primer za to?

Radio sam u Nemačkoj sa 10 porodicama s tinejdžerima. To su bile normalne porodice s normalnim problemima. Većina tih tinejdžera kazala je da roditelji nemaju vremena da ih slušaju ili da čak ne žele da ih slušaju. Roditelji su bili šokirani – bili su uvereni da slušaju svoju djecu, da im posvećuju pažnju. No istina je da su roditelji retko posvećeni samo deci. Često je upaljen TV ili razgovaraju na telefonom ili su na drugi način zabavljeni. Deca su jako osetljiva na to neposvećivanje pažnje, na takvu vrstu zanemarivanja. Naglašavam to jer su i odrasli osetljivi. Zamislite da izađemo na piće. Nađemo se u gradu, a ja neprestano pričam na mobilnom. Šta biste mislili? Da sam nepristojan i sigurno više ne biste želeli da me vidite. A mnogi roditelji rade upravo to i to svakodnevno: u jednoj ruci drže dete, a u drugoj mobilni. Decu to frustrira. Ali zamislite da se vaš suprug tako ponaša, da razgovara s vama jednim okom gledajući TV ili da šeta uz vas i neprestano priča telefonom. I vi biste, siguran sam, postali frustrirani. I to s pravom.

Zaposleni roditelji se često pitaju koliko vremena treba provesti s detetom. Imate li kakav savet?

Često me pitaju koliko se vremena treba igrati s detetom. Nema pravog odgovora jer su ljudi različiti. Ja sam, recimo, od onih koji ne vole previše da se igraju. Moja supruga obožava da se igra i može provesti čitav dan u igri s našim dvoipogodišnjim unukom. Pa ipak, kad me to pitaju, kažem: „30 minuta“. Ako imate dete od dve ili tri ili šest godina, dakle maleno dete, to dete svake večeri treba spremiti za spavanje. To traje – koliko? Dvadeset minuta, možda pola sata. Tih pola sata za dete je prilika da se pomazi i druži s roditeljem, a za roditelja je to dar, prilika da se opusti, odmori, izbaci sav dnevni stres i napetost – tih pola sata s detetom za roditelja je wellness!

Često se govori da dete treba imati granice. Koliko ima istine u tome?

Nema granica na svetu koje su detetu potrebne. Treba, naravno, paziti na praktična pravila, poput prelaska ulice. Takođe, svaka porodica ima neki svoj skup pravila koja joj pomažu da funkcioniše, ali granice nisu ono što je potrebno detetu. Jer, granice kriju opasnu zamku: naime, što je više granica, to je veći rizik da će dete postati kriminalac.

A ako nema granica, kako postavljamo pravila dobrog ponašanja?

Treba jednostavno i odlučno definisati sebe. Roditelj treba da kaže: „To mi se sviđa“ ili „To mi se ne sviđa“. Roditelj ponekad treba i da se naljuti. Ponekad će i vikati. To je sve u redu. Jedino pravilo je da treba biti iskren i govoriti istinu djeci, to u većini slučajeva reši sve probleme.

A što je s fizičkim kažnjavanjem?

Kada biste roditeljima u porodilištu pokazali njihove bebe i pitali ih hoće li ih ikada udariti, svi bi vam verojatno rekli odlučno ne. No udarci se ponekad dogode. Često tim metodama pribegavaju roditelji koji su i sami dobijali batine zbog grešaka. No udarci nisu rešenje – oni su ponavljanje starih obrazaca. Taj trenutak roditeljske nemoći, kada roditelj oseti poriv (ili to učini) da udari dete, trenutak je kada bi se roditelj morao suočiti sa sobom i svojim odlukama. To je trenutak kada roditelj može rasti i shvatiti da ponavlja stare obrasce.

Šta je deci potrebno?

Roditelji me često pitaju šta je detetu potrebno. Često se govori i o tome da je važno kvalitetno vreme s detetom, no ja sam prema tom pitanju skeptičan. Da, potrebno je igrati se s detetom – ako osećate tu potrebu. Roditelji moraju shvatiti da je igra dečje carstvo. Deca su obično u svetu odraslih. Odlaze na posao – jer vrtić jest posao, ponekad i veoma težak i naporan posao. Ali deci je potrebno da roditelji, na primer, odu u vikendicu. Potrebno im je da u toj vikendici rade sve stvari koje se tamo rade; da čiste, kopaju, uređuju. Deca moraju da nauče kako biti odrasla osoba jer to inače nikada neće naučiti. Moraju da gledaju svoje roditelje kako rade odrasle stvari i kako žive odrasle živote, inače će deca odrasti, a nikada neće naučiti kako je to biti odrastao.

A šta činiti s dečjom agresijom i lažima?

Kad se pojavi agresija, roditelji često detetu održe predavanje. Zaboravite predavanja! Ako dete zna da govori, pitajte ga: „Šta želiš? Reci mi šta želiš!“ Ako dete ne zna da govori, jednostavno mu recite: „Dosta! Prestani!“ Agresija kod male dece često se javlja iz benignog razloga: sitni mišići vrata još nisu razvijeni pa moraju da koriste ove koji jesu…

Takođe, deca do 7 ili 8 godina imaju jako, jako živu maštu. Tako da oni u stvari ne lažu, to je jednostavno tako u njihovim glavicama. Postoje i slučajevi kad dečaci preuveličavaju, posebno kada je reč o događajima ili njihovim očevima. To su deca s jako niskom razinom samosvesti. A deca ponekad i lažu ako misle da njihovi roditelji ne mogu da se nose s istinom.

Izvor: roditelji.hr