Haled Hoseini ne prestaje da izaziva emocije i poziva nas na razmišljanje o životnim vrednostima. U intervjuu koji je dao za ovaj britanski dnevnik, autor objašnjava kako su ga njegov rad za Ujedinjene nacije i želja da doprinese promenama inspirisali da stvori nov projekat.
Dok počinjemo intervju, pisac je isto tako predusretljiv. Saleće me pitanjima ko sam i odakle sam, mnogo pre nego što stignem da uključim snimanje. Stičem utisak da su mu njegova putovanja po svetu u ulozi ambasadora dobre volje za UNHCR, uloga u kojoj je više od decenije, ulica dodatno poštovanje prema sopstvenom životu i za svakoga sa kim se sreće. Njegov glavni doprinos je u razgovoru sa onima koji su pobegli od borbi u zemljama kao što su Avganistan, Čad, Irak, Jordan i Uganda, i zapisivanje njihovih priča, baš kao što je učinio sa sudbinom svojih likova Amirom i Hasanom u svom bestseler romanu „Lovac na zmajeve.“
Neki drugi pisac bi se posle tako iznenadnog uspeha („Lovac na zmajeve“ je samo u Americi prodat u preko sedam miliona primeraka) možda povukao iz javnosti. Ali Hoseini se, koji je i sam pobegao od rata, umesto toga posvetio tihom beleženju života izbeglica, u nadi da će njegovo pisanje podstaći svet da obrati pažnju na njihovu nevolju.
Hoseinijev glavni zadatak kao pisca je da probudi savesti ljudi na Zapadu. Njegov otac je bio avganistanski diplomata koji je radio u Parizu u trenutku kada je Rusija napala njegovu domovinu 1979. Njegova porodica je potražila azil u SAD i Hoseini je tamo došao sa 15 godina i ograničenim znanjem engleskog. Završio je medicinu i radio kao lekar u Kaliforniji. Dok je još radio u bolnici, počeo je da piše „Lovca na zmajeve“, nadajući se da će drugima dočarati kakav je život u njegovoj otadžbini. „Očekivao sam da će knjiga imati odjeka kod ljudi koji su zainteresovani za taj region, koje možda interesuje Avganistan“, seća se. „Ali odjek na koji je knjiga naišla je bio... iznenađenje.“
„Lovac na zmajeve“ je proveo 110 nedelja na Njujork Tajmsovoj top-listi najprodavanijih naslova. Potom je izašao roman „Hiljadu čudesnih sunaca“ i te dve knjige su prodate u preko 38 miliona primeraka širom sveta. Pre nego što je napisao svoj treći i poslednji roman „A planine odjeknuše“, počeo je da radi za UNHCR, i to ga je iskustvo, po njegovim rečima, promenilo kao pisca. „Mislim da je moj treći roman mirnija knjiga. Manje se bavi arhetipovima, kompleksnija je. Izmeštenost, izbeglice, te stvari su uvek tu negde, sa mnom... Mislim da sada živim, ne baš preokupiran, ali uključen u neka veća pitanja nego kada sam pisao 'Lovca na zmajeve'.“
Njegovo poslednje delo je kratka priča „Sea Prayer“ koja je pretvorena u projekat virtuelne realnosti u saradnji sa UNHCR-om i listom Gardijan. Tu kratku i potresnu priču pripoveda jedan otac iz Sirije koji je poslao sina da na čamcu prebegne iz zemlje, i moli se beskrajnoj vodi da mu sačuva dete. Hoseini je našao inspiraciju za ovu pripovetku pošto je video fotografiju Alana Kurdija, trogodišnjeg sirijskog izbeglice, koji se utopio 2015, kada se čamac, kojim je putovao za Evropu, prevrnuo. Kada je more izbacilo njegovo beživotno telo na obalu Turske, šokantna fotografija je izazvala ogromnu i globalnu reakciju, pretvorivši to dete u tragični simbol krize u Siriji. Još najmanje 8500 ljudi je izgubilo život u Mediteranu od kako je nastradao Kurdi.
„Kada sam video tu fotografiju razmišljao sam o velikom trudu koji roditelji ulože da odgaje dete“, kaže Hoseini. „Sve te brige, nervoze, staranje da dete ima ovo ili ono, da jede kako treba, da dobije vakcine, da mu odeća odgovara i da nije neudobna, da spava dobro, da uzima vitamine. Brinemo se i strahujemo za dobrobit svoje dece, i pošto uradimo sve to, prizor deteta koje je zasipano roditeljskom ljubavlju i strašću, u koje smo uložili sav taj trud, videti to malo telo kako beživotno leži lica uronjenog u pesak...“ Zastao je.
U projektu virtuelne realnosti priča „Sea Prayer“ je pretvoren u trodimenzionalno platno umetnice Liz Edvards, uz pomoć Tilt Brush tehnologije. Koloritna slika prati priču koju čita glumac Adil Akhtar, dobitnik nagrade Britanske filmske akademije. Uz vizuelni doživljaj tu je i hipnotična muzika Dejvida Koltera koju izvodi Kronos Quartet.
Dok sam čitao i gledao „Sea Prayer“, bio sam dirnut ne samo lepotom već i uzaludnošću koju dočarava; otac se obraća moru, ali more ili ne može ili neće da odgovori na njegove molitve. Pitao sam Hoseinija da li je i dalje optimista, čak i pošto je proveo veliki deo poslednje decenije pišući o tamnoj strani čovečanstva.
„Ako ne bih verovao da ono što radimo može da da rezultate, onda bih živeo u veoma ciničnom svetu, što smatram da baš i ne bi bio produktivan život“, kaže on. „Tada bi igra bila završena. Ovako, bar postoji nada da će se neko povezati sa ovim pričama.“
Hoseinijeva vera i nada su impresivni. Jedno je kada ste optimista dok sedite u fotelji svog doma u zemlji koja nije u ratu, a nešto potpuno drugo kada putujete i pričate sa ljudima koji su pobegli od neopisive tame i opet osećate da se pomak na bolje, ma kako bio mali, može i mora učiniti…
Izvor: theguardian.com