„Karijere nisu linearne“

Rok novinar i voditelj, autor bestselera i istaknuti kolumnista – godinama je sve čega se doticao pretvaralo u zlato. Onda je prodaja knjiga opala, a kolumna mu je otkazana. I šta je učinio Toni Parsons?
 
Toni Parsons je bio mnogo toga u svom životu – rok novinar, kritičar „Lejt rivjua“, kolumnista u jednom tabloidu, autor bestselera. Ali ranjiv i pomalo nesiguran? To je novina.
 
„Pa, kako starite gubite hrabrost mladosti – čak i hrabrost srednjih godina“, kaže on. „Kada sam napisao 'Čoveka i dečaka' mislio sam da ne mogu da pogrešim. Mislio sam da me štiti neki čarobni mehur uspeha, da će ljudi uvek želeti moje knjige, da ću uvek biti na vrhu bestseler lista. A onda shvatite da to nije tako. To je sve laž i samo ste se zavaravali.“
 
„Čovek i dečak“ nije Parsonsov prvi roman iako svi misle da jeste jer su prethodni prošli bez velike pažnje. „Čovek i dečak“ je postao senzacija preko noći. Pojavio se 2000. godine, prodat je u dva miliona primeraka, osvojio je nagrade i učinio Parsonsa piscem popularne fikcije koja se bavi temama poput porodice, roditeljstva, romanse i slomljenih srca. Mislio je da je uspeo.


 
Nastvak romana prodat je u još milion primeraka, pa je nastavio da piše, ali posle nekoliko romana, čarobni mehur je očigledno nestao. „Naporno sam radio na njima, trudio sam se. Ali nikada ne znate šta može da se dogodi“. Njegov roman „Potraga za suncem“ je propao. Tog leta 2012. godine, „Pedeset nijansi – siva“ je bio jedini roman koji su ljudi čitali i jednostavno je sahranio sve ostale. Zbog toga je Parsons morao dobro da razmisli. I shvatio je da želi da napiše krimić. Problem je bio taj što niko nije imao razloga da veruje u njega.
 
Parsons je podigao penziju i naredne dve godine proveo pišući svoj prvi triler, nadajući se da će izdavači želeti da ga objave. „Osećao sam da moram da dokažem svetu i sebi da to mogu da uradim. A znao sam da ću imati samo jednu priliku. Nisam mogao sebi da priuštim neuspeh, nije više bilo novca.“
 
Nije se bojao kada je napisao „Muškarca i dečaka“ jer: „Ništa nisam rizikovao. Imao sam lepu karijeru, finu kuću, nisam ništa rizikovao napisavši ga. Ali ovo, ovo je bila ozbiljna kocka.“ Bilo je tu mnogo neprospavanih noći, a stvari su se dodatno zakomplikovale kada je njegova nedeljna kolumna u „Dejli miroru“ posle 18 godina otkazana. „Iznenada sam shvatio da više nemam posao. Mislite da ste sigurni do kraja radnog veka a onda shvatite da morate da počnete iznova. To je veoma zastrašujuće. Veoma, veoma zastrašujuće.“
 
U roku od 24 časa, pošto im je poslao završeni triler „Jedan po jedan“, Rendom haus je kontaktirao pisca i ponudio mu ugovor za tri knjige. „Ljudi su mi govorili da sam sigurno veoma srećan. Ali ja sam u tom trenutku osećao samo olakšanje. Bila je to kocka koja se isplatila. I sada mislim da razumem ono što nisam razumeo pre 10 godina – da karijere nisu linearne. Biće spoticanja i padova. Biće neočekivanih udaraca. Neke stvari su jednostavno van vaše kontrole“.
 
Nisam siguran da li je Parsons svestan koliko ga je to iskustvo promenilo i učinilo dopadljivijim ali, piše novinar Gardijana, promena je upečatljiva. Zanimljivo je i to što je „Jedan po jedan“ i pored groznih ubistava dopadljiv poput Parsonsovih ranih radova, a autor romana o Džeku Ričeru, Li Čajld kaže da je zaplet Parsonsovog trilera „spektakularan“.
 
Ideju za roman Parsons je dobio još 2010. godine posle razgovora sa režiserom Semom Mendesom. „Nisam ga dobro poznavao, ali mi je napisao veoma lep imejl o 'Čoveku i dečaku' i pitao me je da li bih bio zainteresovan da snimim film po tom romanu. Uplašio sam ga kada sam mu rekao: „Ja moram da budem taj koji će napisati senario, Seme. Jasno vam je da sam ja jedini ko to može da uradi“, rekao je Parsons smejući se pomalo tužno. „Kakav sam krelac bio. Kakav apsolutni krelac sam bio većinu svog života! On je umesto toga snimio 'Marinca'."
 
I pored toga, Mendes nije prekinuo komunikaciju sa njim i kada mu je rekao da će režirati novog Džejmsa Bonda, Parsons je počeo da razmišlja o trilerima.
 
„Razmišljao sam kako bih ja to napisao. Razumeo sam zašto je Bond Ijana Fleminga samac i zašto je Li Čajldov Džek Ričer sam, jer postoji nešto u čoveku koji nije opterećen porodicom što je veoma privlačno, verovatno jer može da ima beskonačne seksualne i romantične avanture. Oni su veoma otvoreni prema svetu, otvoreni za ponude. Ali ja sam želeo da moj junak ima porodicu. Nisam želeo da ga pripitomim. Zato sam pomislio da je ideja da bude samohrani roditelj dobra. To je nešto što razumem.“
 
Želeo sam, kaže Parsons, da napišem triler sa srcem. Volim krimiće, ali im često nedostaje emotivna snaga knjiga poput romana „Čovek i dečak“.
 
Kritičarima se, pak, više od dela sa srcem dopao triler, a sam Parsons se oseća pomalo krivim što se nije ranije oprobao u pisanju krimića. Njegov otac je bio ratni heroj i dečakov idol, a muževnost je bila veoma važna u njegovoj kući. Zbog toga, kaže, često na svet gleda kroz pojmove zlikovaca i dobrih momaka, i više voli kratke rečenice.
 
Parsonsov junak Maks Vulf je otac jedne devojčice dok Parsons i njegova supruga Jukiro imaju jedanaestogodišnju Džesmin. Parsons tvrdi da je veliki feminista. „Mislim da je svaki muškarac koji ima ćerku feminist.“ Kako je bio ženskaroš u mladosti, posle rođenja ćerke promenio je stav prema ženama i devojkama. „Već sada razmišljam 16 godina unapred kada će momci dolaziti da je izvedu. Želim da je zaštitim od muškaraca poput mene.“
 
Da se sada ponovo rodi, kaže da bi teško postao pisac. „Bio bih sigurno ogorčeni šljaker koji mnogo čita i misli da je pametniji od Kamerona i Klega. I verovatno bih vozio taksi ili nešto tome slično.“ Dani kada je pametni momak iz radničke klase mogao da napusti školu sa 16 godina, zaposli se u fabrici džina a potom dobije posao u „NME“-ju su, strahuje on, davno prošli.
 
Izvor: theguardian.com