Manje poznate činjenice iz života domaćih pisaca

Životi domaćih pisaca kao da, prema rečima običnih ljudi, još nisu istraženi. Srbi manje znaju o srpskim piscima, posledično možda i zbog toga što su domaća proza radije gleda kao nus-pojava svetske književnosti. Valjalo bi, s toga, razbiti i tu predrasudu! Štaviše, životi ovih ljudi zanimljiviji su od bilo kog filma koji pretenduje da bude oličene žive stvarnosti.

Rastko Petrović kao likovni kritičar

Čini se da je opravdano reći da je na Rastkov umetnički entuzijazam uticala najviše porodična okolina i atmosfera u kojoj je svoje radove pravila poznata srpska slikarka Nadežda Petrović, njegova starija sestra. U opštem kontekstu, tokom vremena, Rastko će postati veliko književno ime, jedan od nosilaca avangarde na ovim prostorima, ali će zato, iz nekog razloga, njegovo mesto kao autentičnog likovnog kritičara pasti u zaborav.

Po većini umetničkih merila, Rastko je bio pionir moderne likovne kritike. Kao francuski đak (u svakom smislu), pratio je tokove moderne umetnosti, i u bitnim prestoničkim listovima ostavljao crtice o modernoj slici koja je tada tek bila u povoju. Pratio je, i na oku imao sve vodeće umetničke pravce, i njegov trag svaki znatiželjnik može da uhvati prelistavajući međuratnu „Politiku“. Za neke smerove u slikarstvu prvi je podigao prst odobrenja, dok je druge branio od nerazumljivih i neargumentovanih napada. Njegov je sud do kraja angažmana pratilo uverenje da se uvek mora govoriti iskreno i istinito. Primer tome je ova Petrovićeva crtica:

„Slika je, pre svega doživljaj koji se zbio iznad pravila pod kojima živi naš sunčani sistem, prema tome on je za nj samo avantura, jer jednom zarobljen, najsadržajniji momenat opšteg pokreta u prirodi upotrebljen je da oplodi novu realnost, realnost: jednu od mnogobrojnih mogućnosti nekog paralelnog sveta sa ovim. Tako je slika umetnikova svet koji sadrži u sebi osobeni sunčani centar...“
 
Prepiska Radomira Konstantinovića i Samjuela Beketa

Radomir Konstantinović, poznat kao pisac „Filosofije palanke“ koja je razdelila ionako suprotstavljeno srpsko društvo, kao i velike studije o srpskim pesnicima 20. veka (na približno četiri hiljade strane), jedan je od retkih ljudi koji se na ravne časti dopisivao sa dalekopoznatim piscem pozorišnih studija, takozvanih „drama apsurda“, nobelovcem Samjuelom Beketom.
 

Do susreta u pismima (koji će 2000. godine biti pretočen u knjigu „Beket, prijatelj“) došlo je najviše uz pomoć Radetove žene, Kaće Samardžić, koja je prevodila Beketove romane i priče. To su bile pedesete godine srpske književnosti, u kojoj se iznova probudila, i tu i tamo, kroz neke prozne tekstove, usvojio model „francuskog novog romana“, jedan ne toliko drugačiji sistem fabule koji je išao na varijantu novog prikazivanja stvarnosti; dakle, bez suvišnih iluzija, a najviše uz pomoć neposrednih životnih činjenica. Ovaj „uvoz literature“ odvio se najviše preko Francuske, a prvi od njegovih protagonista bio je i Konstantinović, koji je pomenuta načela usvojio u svojim prvim romanima.
 
Stvaralački proces Borislava Pekića

Borislav Pekić redak je pregalac na polju književnosti. Iza njega, delom za života a delom i posthumno, ostavljeno je na hiljade stranica proze, komentara na nju, eseja, dnevnika, drama, itd. Takav rad nesumnjivo je morala da prati disciplina bez izuzetka, ali i promišljanje o sredstvima kojima će se uštediti na vremenu, da bi se napisalo sve što se želi. Pritom, za svaku knjigu je vršio ogromne pripreme, te je, s toga, njegov proces stvaranja imao i ove elemente:

Za roman „Hodočašće Arsenija Njegovana“ (1970), da bi dobio uvid u precizan oblik starih beogradskih građevina, Pekić je sa ženom Ljiljanom nekoliko dana obilazio Kosančićev venac, tako da je on davao upute šta da se pribeleži za opisivanje, a ona je to zapisivala u svesku.

Rodoslovno stablo Njegovan-Turjaških (porodica u „Zlatnom runu) nastalo je još dok je Pekić kao pripadnik SDOJ-a bio u zatvoru (1948-1953), i budući da je bilo vrlo razgranato, stojalo je iznad Pekićevog radnog stola, ulepljeno na pluti, kako se tokom rada ne bi pomešali likovi i njihova zanimanja.

Mnoga od razmišljanja, komentara i zapažanja prvobitno su bila presnimljena na diktafonsku traku, a kasnije prekucana u piščev „Dnevnik“ (najveći deo toga prekucala je Ljiljana Pekić, tokom sabiranja i štampanja svezaka, posle Borine smrti). Inače, taj metod je koristio i Tomas Man, Borislavljev najvažniji literarni „predak“.

Siže za roman „Atlantida“ (1988) Pekić je odsanjao, o čemu svedoči jedan deo njegovih „Dnevnika“, dok je ideju za roman „Besnilo“ (1983) kreirao inspirisan zaraženim psom, kojeg je kao kućnog ljubimca držao u detinjstvu.
 
Jedna od prvih kritika rada Dobrice Ćosića

Dobrica Ćosić je bio još novinar „Mladog Borca“ (krajem četrdesetih godina prošlog veka) kada je jedne noći, u sklopu književne tribine namenjene mladim, dolazećim piscima (u odajama rekvirirane građanske vile) imao priliku da čita svoj literarni rad. Bio je to tekst o savremenim društvenim promenama, povezan sa narodnooslobodilačkim ratom, čiji je učesnik bio i sam pisac. Prema sopstvenom kazivanju, pisac je mnogo godina kasnije postao svestan da je to bilo loše štivo, nagriženo socijalrealističkom teorijom o književnosti i opredeljenjem da se za jednu stranu mora navijati. Ali u to vreme bio je to još polet mladog čoveka koji je ponesen novim prilikama hteo da ih, ambicijom, isprati.

Zapazivši Borislava Mihajlović Mihiza (u to vreme već poznatog mladića koji zna nešto o književnoj kritici), Dobrica mu je prišao i zapitao ga za mišljenje, nadajući se pozitivnim rezultatima. Ali, umesto toga, sačekalo ga je Mihizovo odbijanje da uopšte vrednuje takvu prozu koja ni na šta nije ličila, a ako i jeste, za nju su bile ostavljene samo negativne kritike. Posle toga, Dobrica mu je mogao biti samo zahvalan, jer mu je otvorio oči o budućnosti i kako u njoj pisati.

Dobrica Ćosić je Mihizu, nekoliko godina kasnije, mnogo pomogao. Kod Mitre Mitrović (prve supruge Milovana Đilasa), tadašnje državne sekretarke za kulturu, založio se kako bi se NIN ponovo pokrenuo u štampu (1953), a u kojem je Mihiz bio vodeći književni kritičar. U okviru njihove grupe („Kuća jeresi“), upravo je njemu prvom davao svoje romane na čitanje. Dug je na kraju odužio i vrlo dobrom skicom Mihiza u knjizi „Prijatelji“ (2005).
 
Aristokratsko poreklo Dejana Medakovića

Poznati srpski istoričar srednjovekovne umetnosti, u testamentarnoj petotomnoj knjizi „Eferemis“ (1990-1994) progovorio je prvi put, u jednom širem maniru, o svojim precima. Ništa to ne bi bilo novo, niti sveže u biografskim postupcima mnogih književnika, da se kroz nju, na jednom mestu, nije formirao utisak kako je porodično stablo Medakovića dalo kroz dva prethodna veka srpskom narodu mnogo od znamenitih poslenika na raznorodnim poljima društvenog delovanja.

Dejan Medaković malo je kad i držao do svog plemenitog porekla (srpska inteligencija u njemu videla je, zajedno sa njegovim prijateljima iz čuvene „Simine 9a“, okorelog disidenta i neprijatelja režima), ali nesumnjivo je da on nosi veoma bitno prezime na ovim prostorima. Tako je njegov pradeda Danilo bio zastupljen na položaju sekretara kneza Mihaila Obrenovića, a srpsku kulturu zadužio je štampanjem sabranih dela Dositeja Obradovića, kao i još nekih veoma bitnih tekstova iz tog vremena.

Danilov brat Milorad bio je angažovan na mestu sekretara crnogorskog kneza Danila, a u dobroj meri će formirati lik i delo Petra II Petrovića Njegoša, budući da mu je znameniti srpski romantičarski pesnik tražio korekturu Gorskog vijenca. Poslednji od značajnih Medakovića (izuzev Dejana) bio je Danilov sin Bogdan, koji se vrlo mlad uključio u politiku, potpisujući ugovor sa Hrvatima o stvaranju hrvatsko-srpske koalicije, a kasnije kao advokat braneći optužene Srbe na „Veleizdajničkom procesu“ (1908).

Verujemo da se tek u sitnicama, i malim tragovima životnog puta kriju one prave stvari. Dejan Medaković tu je činjenicu pravdao porodičnim stablom, Pekić razrađenim sistemom rada, a Rastko Petrović paralelnim umetničkim ljubavima. No, ipak su svi oni jasno planirali svoj život koji im se pred očima dešavao razgranat i bogat. Od malih biografskih stvari gradili su kulu koja se uzdigla visoko u nebo.
 
Autor: Ivan Đurđević