Margaret Mičel: Američka buntovnica - Intervju iz 1936. godine

Pravo iz srca epohe: intervju s Margaret Mičel iz 1936. godine

Ovaj intervju s Margaret Mičel, autorkom romana „Prohujalo s vihorom“ vodila je gđa Medora Perkerson, novinarka „The Atlanta Journal Sunday Magazine“, a emitovan je preko radio stanice WSB, iz Atlante u Džordžiji, 3. jula 1936. godine, u emisiji „Atlanta Journal.“ Intervju je prvi put objavljen u digitalnoj formi i dragocena je prilika da ga pročitamo u celini, onako kako bi ga čitali i da smo ga pronašli u arhivi američke biblioteke. Jednom rečju, kao da smo skinuli prašinu sa korica neke starinske knige i ugledali sve njene boje u punom sjaju.

Gđa Perkerson: Pegi, uživala sam u tvom romanu „Prohujalo s vihorom“, ali znam da mnogi slušaoci ne znaju za njega. Možeš li nam, ukratko, reći o čemu se radi?

Gđica Mičel: Vrlo rado, Medora. Roman je priča o devojci po imenu Skarlet O'Hara, koja je živela u Atlanti tokom Građanskog rata i nakon toga, tokom Rekonstrukcije. Knjiga nije o ratu, niti je istorijski roman. Bavi se uticajem Građanskog rata na likove koji su u to vreme živeli u Atlanti.

Gđa Perkerson: Mnogi kritičari kažu da tvoja knjiga sažima čitavu priču o Jugu i šta su rat i Rekonstrukcija napravili od njega i Južnjaka. Naslov, „Prohujalo s vihorom“ ukazuje da su predratnu južnjačku civilizaciju oduvali vetrovi rata, zar ne?

Gđica Mičel: Da, to je značenje naslova. Prirodno, drago mi je ako ljudi misle da je knjiga ispričala priču o celom Jugu. Ali nisam pokušala da napišem knjigu o tome. Knjiga je o Džordžiji i stanovnicima Džordžije, naročito ljudima sa severa države. Neki događaji su smešteni u Savanu, Čarlstaun, Mejkon i Nju Orleans, ali veći deo radnje se dešava u Atlanti i na Tari, plantaži na kojoj živi junakinja, Skarlet O'Hara. Tara se nalazila u okrugu Klejton, blizu grada Džounsboroa. Priča počinje na plantaži, u trenutku kada je starinski, južnjački stil života na vrhuncu. Onda kreće rat, a Skarlet prelazi da živi u Atlantu. Nakon toga, ona će biti svedok događaja u Atlanti tokom ratnih godina – uzbuđenje uzavrelog grada kakv je Atlanta postala kada ju je rat promenio iz nepoznate varoši u jedan od najbitnijih gradova Juga, pa onda sve veće poteškoće kako je snaga Konfederacije jenjavala, uznemirenost stanovnika Atlante kad su videli snage generala Šermana kako napreduju ka gradu, i na kraju stravične dane opsade, osvajanje Atlante i spaljivanje grada. Skarlet O'Hara prisustvuje svim tim događajima, i nakon rata, vraća se u Atlantu da pruži svoj doprinos u ponovnoj izgradnji grada. Proživljava užasne dane Rekonstrukcije, a priča dalje vodi, i nju i Atlantu, do perioda nakon što su severnjački oportunisti isterani iz Džordžije, a narod mogao konačno da počne da živi normalno.

Gđa Perkerson: Pegi, kako tako dobro poznaješ ratno doba u Atlanti?

Gđica Mičel: Moj brat, Stivens Mičel, napisao je odličan članak za „Istorijski bilten Atlante“ o fabrikama u Atlanti tokom rata. Iskoristila sam dosta njegove građe. Takođe sam iskoristila mnogo podataka koje sam sama izvukla na svetlo dana iz starih novina, dnevnika i pisama iz tog perioda. Bila sam iznenađena i oduševljena ulogom koju je Atlanta imala tokom rata i koliko je bila važna za Konfederaciju. Atlanta nije bila veliki grad te 1861. godine. Broj stanovnika je bio samo dvanaest hiljada. Ali varoš je imala četiri pruge koje su se ovde sekle. Tako da je Atlanta mogla da skuplja zalihe sa svih strana i šalje ih na front. Pruge su povezivale Atlantu sa lučkim gradovima, Savanom, Čarlstaunom i Vilmingtonom. Četiri pruge koje su prolazile kroz Atlantu mogle su da snabdevaju porodice u Virdžiniji i Tenesiju. Bezbedna, daleko iza linija fronta, Atlanta je bila odlično pozicionirana za osnovne bolničke svrhe, a imala je veliki broj bolnica. Zapravo, više od osamdeset hiljada bolesnih i ranjenih prošlo je tokom rata kroz bolnice u Atlanti. Preko noći su u Atlanti nikle razne ratne fabrike, Jug je sam morao da proizvede većinu materijala za svoje ratne potrebe. Postojale su fabrike pištolja i udarača za njih, štavionice kože i obućari, fabrike za sedla i ostalu opremu za jahanje. Bilo je radionica za pravljenje mašina i mlinova za savijanje metala koji se koristio za oklapanje brodova, kao i za šine. Postojale su prodavnice zaprega i šeširdžinice, sve vrste industrije koja je potrebna za snabdevanje vojske na bojnom polju. Sićušna Atlanta je bila veoma važna za Konfederaciju.

Gđa. Perkerson: Izgleda da je general Šerman to shvatio, zar ne?

Gđica Mičel: Da, Šerman je znao da mora da zauzme Atlantu. Da mu to nije pošlo za rukom, Grant nikad ne bi pobedio generala Lija u Virdžiniji. Dok god je Atlanta dovlačila zalihe s dalekog juga i slala ih u Virdžiniju, vojska generala Lija mogla je da se bori. Dok sam čitala sve te činjenice o Atlanti pitala sam se zašto nikada nije pisano o njoj. I pitala sam se zašto su borbe oko Atlante nedostajale u romanima. Toliko knjiga je napisano o kampanjama u Virdžiniji, a tako malo o kampanji od fronta u Tenesiju do Atlante. A ta kampanja između generala Šermana i generala Džonstona je meni uvek bila dramatičnija od bilo koje u Virdžiniji, jer je general Džonston od početka imao manje vojnika, ali se mesecima svakodnevno borio, i bivao polako potiskivan ka Atlanti, ali je sjajno vodio povlačenje. Uvek sam smatrala da je ta kampanja herojska i zato sam pisala o njoj.

Gđa Perkerson: Da li si sve činjenice o tom periodu pronašla istražujući? Kako se desilo da ti, kao veoma moderna osoba, toliko znaš o ovom periodu?

Gđica Mičel: Najbolje mogu da odgovorim na to time što ću reći da sam odrasla u vreme kada je trebalo da deca budu viđena, ali ne i da se čuju. Što znači da su me, u detinjstvu,  često vodili nedeljom popodne u posete ostarelim rođacima ili porodičnim prijateljima koji su se ili borili u ratu, ili živeli blizu fronta. Kada sam bila devojčica, decu nisu podsticali da izražavaju svoju osobenost trčeći i vrišteći nedeljom popodne. Kada smo išli u posete, poseli bi me u krilo, rekli da ne ličim ni na koga u porodici, ni sa jedne strane, nakon čega bi zaboravili na mene dok su okupljeni žustro ponovo ratovali u Građanskom ratu ostatak popodneva. Sedela sam na koščatim kolenima, u debelim krilima od lepog tafta i mekim, rascvetalim krilima od muslina. Nisam se usuđivala da se mrdnem iz straha da će neko primeniti četku pljoštimice tamo gde je od najveće koristi. Moram da dodam, dok pričam o kolenima i krilima, da su kolena konjanika najgora od svih. Kolena konjanika se cimaju, cupkaju i udaraju usred prisećanja, što me je sprečavalo da zaspim.

Gđa Perkerson: Imala si sreće, zbog knjige, što ti ta konjička kolena nisu davala da zaspiš. Inače bi propustila dosta materijala koji si iskoristila, je l' da?

Gđica Mičel: Da, srećom po „Prohujalo s vihorom“ morala sam da ostanem budna. Tako da sam slušala o borbama i ranama i primitivnim sredstvima lečenja, kako su dame bile medicinske sestre u bolnicama, kako smrdi gangrena, čime su sve menjali lekove, hranu i odeću kada je blokada bila prejaka da se ove potrepštine donesu iz inostranstva. Čula sam sve o spaljivanju i pljačkanju Atlante i kako su izbeglice iz grada preplavile puteve i vozove ka Mejkonu, a takođe sam slušala i o Rekonstrukciji. Zapravo, sve sam čula osim da je Konfederacija izgubila rat. Bio je to pravi šok, kada sam sa deset godina, saznala da je general Li poražen. Nisam verovala kada sam to prvi put čula i baš sam se naljutila. Toliko su jake dečje uspomene da mi je i dalje teško da poverujem.

Gđa Perkerson: Pretpostavljam da se deca koja sad odrastaju neće uzbuđivati zbog „izgubljenog slučaja“ kao mi koji smo slušali bake i dede koji su nam prepričavali iskustva iz prve ruke.

Gđica Mičel: Ne, mislim da dosta propuštaju. Drago mi je što sam odrasla u vreme kada je u Atlanti bilo dosta starih veterana. Svakako, nikad ne bih napisala knjigu da nije bilo sećanja na te ostarele ljude. Dok sam bila devojčica, i svako popodne jahala ponija, večni pratilac mi je bio upravo jedan divni stari veteran Konfederacije – sede kose, s jarećom bradicom, uvek u fraku, koji je ima običaj da galantno ljubi ruke dama, čak i moju bucmastu, šestogodišnju ručicu. On i jedna mlada devojka, stasala za udaju, bili su jedini ljudi u mom delu grada koji su posedovali konje. I nas troje smo zajedno jahali. Atlanta nije bila velika u to vreme i nije trebalo mnogo da se dođe do zemljanih puteva i ode van grada. Nikad nismo jahali van grada, a da usput nismo pozvali još nekog veterana da jaše s nama: često i po nekoliko njih. Porodice veterana, i moja majka, podsticale su to misleći da ćemo se tako kloniti nevolja.

Gđa Perkerson: I jeste li?

Gđica Mičel: Ne, Medora. Žao mi je što moram da kažem da nismo. U tim starim momcima i dalje je bilo dovoljno vatrenosti i kočopernosti. I dalje su imali kratke fitilje i bili tvrdoglavi, i dalje su žarko voleli da se biju. Retko kad je prošao dan da se nisu prepirali oko Građanskog rata. I retko kad se nije desilo da dama koja je jahala s nama nije okrenula konja i pobegla kući. Shvatila je, za razliku od mene, da društvo svadljive stare gospode nije mesto za damu.

Gđa Perkerson: Kladim se da ti nisi išla kući.

Gđica Mičel: Ne, nisam. Sa šest godina nije me interesovalo da budem dama. Osim toga, fasciniralo me je kako se veterani dernjaju jedan na drugog. I tom prilikom su me gledali, ali me nisu čuli, čak i kad sam htela nešto da kažem, jer bi mi bila potrebna bivolja pluća da me čuju iznad sve njihove graje.

Gđa Perkerson: Oko čega su se svađali?

Gđica Mičel: Apsolutno svega. Naročito oko pukova kojima su pripadali u vojsci Konfederacije. Svaki od njih se kleo u svoj puk i omalovažavao sve ostale. Na primer, sećam se prilike kada smo naišli na jednog starog gospodina koji je bio u Vilerovoj konjici. Bio je to snažan, vižljav, nizak čovek. Drugi veteran koji je bio u Stjuartovoj konjici je rekao da su momci iz Vilerovih trupa bili gori kradljivci pilića nego bilo koji Šermanov vojnik. Naravno, posle te uvrede, skočili su jedan drugom za vrat, drali se i mlatili bičevima za jahanje. Jezik koji su koristili bio je veoma zabavan i uputan za malu, ali zaintrigiranu devojčicu. Stalno su pričali o Građanskom ratu, iznova se borili u starim kampanjama i prepirali se oko zamršenog, zbunjujućeg klupka politike iz perioda Rekonstrukcije. Njihovi komentari o severnjačkim oportunistima tokom Rekonstrukcije i njihovim južnjačkim ulizicama su takođe bili interesantni i ostavili dubok uticaj na mene. Mlada dama koja je jahala s nama bi se vraćala kući pre nego što bi počela priča o Rekonstrukciji, pa kako onda da ne saznam sve o Građanskom ratu i teškim vremenima nakon njega! Odrasla sam na tome. Mislila sam da se sve desilo samo nekoliko godina pre mog rođenja.

Gđa Perkerson: Možda zbog toga sve deluje tako uverljivo u „Prohujalo s vihorom“. A mislim da je stvar na koju smo svi najponosniji to što si prikazala potpunu sliku, ne samo jednu stranu starog Juga i rata i Rekonstrukcije. Sve se nalazi u knjizi, i vrlo je živopisno. Neki već pričaju da mora da si neke likove zasnovala na stvarnim ljudima. Jedan od likova, tetka Pitipat veoma liči na jednu moju rođaku, a kladim se da će ljudi iz Čarlstona da se odreknu naočitog kapetana Reta Batlera, ne samo zato što je odbio da pristupi vojsci Konfederacije, već i zbog komentara na zarađivanju na propasti iste. Da li si nekog od likova zaista zasnovala na stvarnim ljudima?

Gđica Mičel: Ne, niko nije zasnovan na stvarnim likovima. Pre svega, ne bih znala kako to da uradim, a drugo, izmišljene likove je lakše kontrolisati. Slušaće pisca i uradiće tačno ono što ja hoću, dok su likovi zasnovani na stvarnim ljudima skloni tvrdoglavosti i nesaradnji, insistirajući da bude po njihovom.

Gđa Perkerson: Skarlet nije kao uobičajene junakinje Građanskog rata. U svojoj eri bila je šokantna poput žena koje su slušale džez i nosile kratke kose i kratke suknje tokom dvadesetih. Da li ti je bila ideja da je Skarlet izdanak svog doba kao što su ove žene bile izdanak perioda nakon Svetskog rata?

Gđica Mičel: Da, ratovi umeju da promene žene, bilo da su one obučene u krinoline i pantalete ili u suknje do kolena i nose paž frizure. Tuga i nedaće i siromaštvo Građanskog rata, izmenile su Skarlet O'Haru iz razmažene, sebične, ali inače normalne Južnjakinje u okorelog avanturistu, baš kao što je divlji period nakon Svetskog rata naterao moderne devojke da se oslobode majčinih skuta i rade šokantne stvari.

Gđa Perkerson: Kažu da dobra žena nema prošlost, ili da makar nikog ne interesuje njena prošlost. Ali u „Prohujalo s vihorom“, tvoja druga junakinja, Melani Vilkis, drag i mio lik, možda mi je podjednako zanimljiva kao i Skarlet. Njih dve su zajedno prošle kroz Građanski rat i Rekonstrukciju. Fascinantno je posmatrati kako isti sklop okolnosti proizvodi takav kontrast u likovima. Iskustva koja su očvrsla Skarlet i načinila je beskrupuloznom, od Melani Vilkis su načinile još veću damu. Mogla je da uradi što god je htela, a da ne šokira time nikoga, za razliku od Skarlet, samo zato što je ostala dama... Čini mi se da je to prava tema knjige, kako se različiti likovi nose sa pritiscima okolnosti.

Gđica Mičel: Ako „Prohujalo s vihorom“ ima neku centralnu temu, onda je to, rekla bih, preživljavanje. Kakav to kvalitet nekim ljudima dozvoljava da prežive katastrofe, dok drugi, očigledno podjednako hrabri, sposobni i snažni, potonu? Oduvek me je zanimao taj kvalitet kod ljudi. Svi smo videli isto u ovoj Velikoj depresiji. To se dešava u svakom društvenom nemiru, ratovima, panikama, revolucijama. Dešavalo se kroz celu istoriju još otkako su varvari spalili Rim. I pre toga, verovatno. Neki prežive nesreće, drugi ne. Kakve kvalitete poseduju ljudi koji se trijumfalno izbore, a koji nedostaju onima koji propadnu? Šta je to što je pomoglo nama Južnjacima da preživimo rat, Rekonstrukciju i potpuno uništenje svih društvenih i ekonomskih sistema koje smo imali? Ne znam. Znam samo da su oni koji su preživeli Građanski rat, taj kvalitet zvali „prekaljenost“.

Gđa Perkerson: Još jedna stvar koja, izgleda, zanima sve s kojima sam pričala o knjizi jeste realizam u malim stvarima. Recimo noć kada Skarlet odlazi na Melaninu zabavu, neposredno nakon što su je uhvatili u kompromitujućem položaju sa Melaninim mužem. Napisala si da je Skarlet nosila zelenu svilenu haljinu sa velikim turnirom ukrašenim ružičastim ružama. Nema potrebe opisivati haljinu tako detaljno ako dame u tom periodu nisu nosile turnire prekrivene ružama, zar ne?

Gđica Mičel: Zaista nema! Turnir je ušao u modu 1868. godine, zamenjujući krinoline iz ratnog perioda. Da nisam pogodila datum pojave turnira, mnoge starije dame bi mi pisale, uvređene, govoreći da u to vreme nikako nisu nosile turnire prekrivene ružama. Morala sam mnogo da radim na takvim detaljima. Veoma mi je bilo važno da u „Prohujalo s vihorom“ budem precizna, ne samo u bitnim, istorijskim činjenicama, već i u detaljima, takođe.

Gđa Perkerson: Pegi, kako si našla sve te detalje?

Gđica Mičel: Čitala sam arhive starih novina iz perioda 1860-1878. godine, i na stotine starih časopisa, dnevnika i pisama. Koristila sam nebrojenu literaturu. Knjige o svemu i svačemu, od arhitekture iz sredine viktorijanskog doba do toga kako se puca iz puške kakve su koristili vojnici Konfederacije. Ali najbolji izvori informacija bili su moj otac i moja pokojna majka. Iako su oboje rođeni davno posle Rekonstrukcije, znaju o tom tužnom periodu kao da su ga i sami proživeli. Dok su bili deca, i oni su morali da slušaju priče starijih, i zapamtili su ih i potom preneli meni. Mislim da moj otac zna sve što se da znati o Građanskom ratu, naročito detalje vezane za Džordžiju. Verujem da zna gde je bila svaka topovska baterija postavljena u bici za Atlantu, koji oficir je kojom komandovao, koje je bilo devojačko prezime oficirove bake s majčine strane, i da li je oficir ranjen u desnu ili levu nogu. Majka je znala isto toliko. I više od toga: znala je o društvenoj istoriji i manirima tog perioda. Čuljila je uši kada je bila devojčica i mogla je da mi kaže, na primer, šta se smatralo finim, a šta drskim ponašanjem tokom Građanskog rata. Znala je šta su naše bake jele i kako su se oblačile i koje su pesme pevane i koliko dugo je mladić morao da poznaje devojku pre nego što je smeo da počne da je zove po imenu – uvek sa „gospođice“ ispred, razume se.

Gđa Perkerson: Hvala ti, Pegi, što si mi ispričala sve o poreklu romana „Prohujalo s vihorom“. Nadam se da su svi uživali u knjizi koliko i ja.

Izvor: pbs.org