Mnogim ljudima je svaka moralna nedoumica neprijatna. U svetu u kome su tragedija i tuga okrutni, nasumični i česti, to je i razumljivo. Privlačnost fantastike leži u tome što nudi bekstvo, što vas iz ove doline suza prenosi daleko u čarobna kraljevstva gde su junaci pravi heroji, princeze hrabre ali i dostupne, avanture uzbudljive, životinje ponekad govore, a mračni gospodari su mračni i možete se pouzdati u njih da će na kraju izgubiti. Ljudi naklonjeni takvom obrascu u fantastici, ne vole previše Džoa Aberkrombija, koji stvara svetove suviše slične našem, zavijene u crno ratovima i ekonomskom nepravdom, i naseljeni ljudima koji su ljigavi oportunisti i pohlepni lopovi.
Ali u stvarnom svetu se radi o tome da ljudi pokušavaju. Primeri kukavičluka i zlobe dominiraju vestima. Nesebična i plemenita dela prođu neprimećeno ili se, u najboljem slučaju, pomenu u nekom malom članku, pre nego što se brzo zaborave. Ali ona postoje. A takođe postoje i u Aberkrombijevom svetu, mada ih je, baš kao i u našem, teško primetiti.
Aberkrombija nazivaju ciničnim piscem. U romanu „Krvava zemlja“ svi su ubeđeni da rade pravu stvar, naročito oni najgori. Često krivimo usne na postupke njegovih junaka, u isto se vreme više ili manje poistovećujući sa njima. A kada se zlikovci pojave, posle nekoliko poglavlja u kojima su se pominjali prigušenim šapatom, ponekad se ispostavi da su iznenađujuće simpatični. Tu su i likovi koji nisu ni junaci ni zlikovci, obični ljudi koji se u vrtlogu događaja snalaze kako umeju. U tome je volšebnost Aberkrombijevog pripovedanja: kada se prašina slegne, i dalje ste prilično sigurni da ste navijali za prave ljude.
U „Krvavoj zemlji“ nekoliko misija se stapa u jednu. Prva rečenica dijaloga u knjizi postavlja pozornicu: „Zbog zlata ljudi polude“. Šaj i njen očuh, Jagnje, grdosija od čoveka uprkos imenu, vraćaju se na svoju farmu i zatiču zgarište i smrt, dok su dvoje dece, najmlađi članovi porodice, oteti. U potrazi za krivcima, pridružuju se skupini putnika koji idu na zapad ka gradu po imenu Pregib, gde je u toku zlatna groznica (koja je već presušila, ali se svi nadaju da će biti izuzetak).
Pregib je takođe odredište Čete milostive ruke, bezobzirne bande plaćenika koju je Savez angažovao da uhvati pobunjenike i njihove simpatizere. Predvođeni Nikomom Koskom, ostarelim kicošem koji pati od manije veličine, Četa kreće na sever gde Koska sazna o bandi otmičara dece, koji su se u potrazi za zlatom uputili u planine. Koskin „pravnik“, mladić ukaljane prošlosti po imenu Templ, napušta Četu zgađen i postupcima plaćenika i sopstvenim kukavičkim učešćem u njima. Šaj ga spasava iz reke i on se pridružuje njenoj družini.
Šaj želi da vrati svog brata i sestru. Koska želi zlato i slavu. Templ nije siguran šta želi, i toliko je obeshrabren svojom „sposobnošću“ da upropasti svako dobro na koje naiđe, da se ne nada mnogo čemu. On zna da ne želi da bude onaj stari, ali ne zna kako da se promeni. Od svih likova u knjizi, Templ ulaže najviše truda da se promeni. Obrnuto je sa Jagnjetom, koji je na početku knjige izmenjen čovek, ali kako priča odmiče postaje onaj isti besomučnik kakav je bio u prošlosti.
Koska je, vrlo moguće, najupečatljiviji Aberkrombijev lik. On predstavlja sve ono što je smešno i jadno kod narcisoidnih osoba čiji talenti nisu dorasli njihovoj ambiciji, i Aberkrombi je na njega utrošio sav svoj crni humor, stavljajući ga u najsmešnije scene i dajući mu najzabavnije replike koje je do sada napisao. Aberkrombi ima dar da nađe humor u čovečanstvu čak i kada je ono u svom najgorem izdanju, što ne nalazite često kod Džordža Martina. Deo Koskinog šarma leži u tome koliko je u zabludi u vezi sa sopstvenim zabludama. U stanju je da racionalizuje bukvalno sve, i ponosi se onim što smatra sopstvenim realističnim pogledom na život. Njegova reakcija na Templovo bekstvo nije ljutnja, već povećano poštovanje prema njemu. Templ je gledao svoje interese, zbog čega oseća najdublju sramotu. Koska na to gleda sa poštovanjem i pompezno propoveda o nepoštenju života i neizbežnosti razočaranja. A opet, obuzima ga gnev pravednika onda kada deluje da njegovi snovi o bogatstvu i pobedi počinju da se ruše.
Da li se iko može promeniti? Mogu li ljudi napraviti nešto dobro iz ruševina koje su drugi ostavili za sobom? Aberkrombi misli da mogu. Gledajući dalje od surovosti i ružnoće koji su na površini, da bi videli nadu koja leži ispod, shvatićete svu humanost fantastike kakvu piše Džo Aberkrombi.
Izvor: sfreviews.net