Prikaz romana „Euforija“ Elin Kulhed: Ključno pitanje slobode

„O, stigao je; moj grabljivac; gladan, o, gladan“, zapisala je u svom dnevniku 1956. godine Silvija Plat, odajući u isti mah koliko čezne za povratkom Teda Hjuza i koliko ga se pribojava. Dvoje pesnika koristili su jedno drugo kao nadahnuće i gorivo za pisanje svoje nenadmašne poezije. Stoga svako ko se prihvati pisanja o njihovom braku mora biti svestan rizika: takmičiće se sa ljudima koji se ubrajaju među najveće majstore pisane reči 20. veka. Zadatak je ipak izuzetno primamljiv, a verovatno najviše za romanopisce, jer stvarna priča u velikoj meri podseća na roman.

„Euforija“, nagrađivani roman švedske autorke Elin Kulhed, upoznaje čitaoca sa poslednjom godinom života Silvije Plat. Preplavljen je rečima i prizorima iz Silvijinih dnevnika i poezije, i pisan iz perspektive slavne književnice. Za tako nešto potrebne su velika hrabrost i drskost. Elin Kulhed zapravo pokušava da dâ nešto otvoreniju, topliju i pristupačniju formu svemu onome što je Platova na sažet način izrazila u svojim poslednjim pesmama, pišući o zadovoljstvima i bolu majčinske i seksualne ljubavi u svetu koji je istovremeno i sasvim običan i ispunjen grozničavim nabojem.

Odlučivši se za romanesknu formu, autorka je bila u stanju da u eksplozivni odnos ovog para unese dozu zdravog razuma, uspori stvari i doda celoj priči nijanse i dimenzije koje Platova i Hjuz očigledno nisu uspevali da prepoznaju u svom braku. Hrabrost i drskost su stoga više nego neophodne: bez velikog samopouzdanja bilo bi besmisleno i započinjati ovakav projekat. Mislim da je uspela u svojoj nameri: nije napisala samo još jednu u nizu rekonstrukcija poslednjih dana slavne ličnosti, već kvalitetan i upečatljiv roman koji će ispuniti očekivanja savremenog čitaoca.

I zaista, ova knjiga odiše takvim samopouzdanjem, takvom jednostavnošću – sličnom jednostavnosti Silvijinih stihova – da kada malo bolje razmislite, uopšte nije važno da li govori o Silviji Plat ili o nekoj drugoj ženi. Kulhedova svojoj junakinji stavlja u usta ove reči: „Više nikada neću tražiti dozvolu da pišem.“ Pitam se da li je autorka u Platovoj pronašla dozvolu za sopstveno stvaralaštvo, a u njenoj poeziji i zabeleškama pesnički rečnik koji će usvojiti i proširiti. Ovo je knjiga o burnom, visokorizičnom odnosu između stvaralačkog genija i porodičnog života, koja stavlja pod lupu draži i opasnosti slobode.

U jednom trenutku u romanu Hjuz saopštava Silviji da u životu svako ima svoju misiju i da je njegova misija sloboda. Ova izjava je smešna. Sloboda koju on traži je sloboda da izbegava dužnosti oca i uživa u aferi sa Asijom Vevil. Ali Silvija se odlučila za zajednički život sa tim čovekom, između ostalog i zbog njegovih predstava o slobodi. „Njegov skok je divljina slobode“, napisao je Hjuz u pesmi „Jaguar“ 1957. godine. „Zamajac sveta njegova peta.“ Kada se, međutim, pokaže da je sloboda njenog muža razočaravajuće banalna, ona je primorana da sama otkrije značenje tog pojma.

Silvija se plaši slobode jer se plaši usamljenosti. „Moj životni strah je ta usamljenost“, kaže ona. „Ostala bih ukiseljena u svojoj tegli usamljenosti.“ Pre Hjuzovog odlaska, ona neprestano oseća da je njegovo prisustvo sputava; nije u stanju da se posveti pisanju, ponekad čak ni da slobodno

diše. Ali suviše je usamljena da bi zahtevala vreme za samoću. Kada je Ted konačno napusti, ona postepeno i bojažljivo preobražava svoju usamljenost u slobodu. Kulhedova sjajno opisuje brak i sve što on podrazumeva – dosadne i dirljive strane roditeljstva, ekstazu i grozote seksa – ali ono što joj zaista ide od ruke jeste pisanje o stvaralačkoj slobodi.

U knjizi postoji izvanredna scena u kojoj Platova piše pesmu „Tatica“: „Pisala sam dok unutrašnjost nije izbila na površinu, dok čitavo moje biće nije osetilo kako je telo zakrivljeni luk koji povraća dušu kao iznutrice u toalet.“ Ove reči, citirane van konteksta, mogu delovati kao preterivanje, ali Kulhedovoj ovde polazi za rukom da dočara čudesnu prirodu čina stvaranja: put od prazne stranice do „nečega“ i postepeno razumevanje šta to „nešto“ jeste. Platovu na trenutak prekida vrana – Hjuzov avatar – ali ona nastavlja i uskoro dolazi do spoznaje o tome kako je ona „mlado, lepo obećanje kojim ćemo pokriti trule, mrtve“. To je njena sloboda, ali pronašavši je, ona počinje naglo da oscilira između životne radosti i užasnog straha, što će rezultirati njenom smrću, koju ova autorka ne prikazuje kao neizbežnu.

Elin Kulhed dramatizuje epizodu u kojoj Platova jaše kobilu Arijel prvi put nakon što ju je Hjuz napustio i iritira konjušarku time što napušta konjušnicu u galopu i bez zaštitne kacige. Ovo je beg u slobodu tokom koga Silvija shvata da pleše sa smrću. „A sad / Penim do žita, bleska mora“, pisala je u svojoj pesmi „Arijel“, suprotstavljajući Hjuzovoj „divljini slobode“ svoj „samoubilački“ beg „U crveno / Oko, kotao jutra“. Autorka je ranije u romanu opisala brak kao „pitanje svetu“, ali čini se da je ovde najvažnije pitanje zapravo pitanje slobode: koliko je slobode nekome zaista potrebno i koliko slobode pojedinac zapravo može da podnese?

Autor: Lara Figl
Izvor: theguardian.com
Prevod: Jelena Tanasković