Razgovor sa Ejmorom Toulsom o pisanju „Linkolnovog auto-puta“: Velika iluzija će uspeti

Nedavno se u prodaji pojavio treći roman Ejmora Toulsa „Linkolnov auto-put“. Sigurno će se naći na vrhu lista najprodavanijih knjiga, jer su sve Toulsove knjige bestseleri. Ukoliko to nije bilo svima jasno nakon njegovog prvog, postalo je prilično očigledno nakon romana „Džentlmen u Moskvi“.

U odnosu na ostale pisce bestselera, Touls je prava retkost. Svoje romane piše po nekoliko godina, nisu delovi nekog serijala, a na osnovu zapleta se ne može odmah pretpostaviti da imaju potencijal da budu bestseleri. „Džentlmen u Moskvi“ govori o sredovečnom grofu koji živi u hotelu iz kojeg ne može da izađe. To baš ne deluje kao zaplet knjige koja će se prodati u milionima – dobro ste pročitali, milionima – primeraka.

Međutim, čitaoci se zaljubljuju u Toulsove likove (što je osobina koja je zajednička većini bestselera), a zaljubili su se i u samog autora. Nedavno smo se sreli sa njim kako bismo porazgovarali o njegovoj najnovijoj knjizi. Poželeli smo da nam ispriča kako je došlo do toga da napiše ovu knjigu, ali i da saznamo još štošta.

„Linkolnov auto-put“ se jako razlikuje od „Džentlmena u Moskvi“. Mislite li da je pisanje romana koji se odvija na putu bila specifična reakcija na to što ste pre toga napisali priču u kojoj protagonista bukvalno ne može da napusti svoj dom?

Kada završim sa pisanjem romana, zaista želim da krenem u novom pravcu. Nakon što sam četiri godine proveo pišući knjigu u kojoj sredovečni aristokrata tri decenije ne izlazi iz hotela, bio sam srećan što mogu da pratim trojicu osamnaestogodišnjaka na proputovanju po Americi pedesetih godina prošlog veka, koje traje samo deset dana – čak i ako je do toga došlo spletom nesretnih okolnosti.

Pretpostavljam da ste se susreli sa novim izazovima pišući o likovima koji se kreću uzduž i popreko Amerike.

Iako je prelazak sa nekog vida zarobljeništva u hotelu Metropol na kretanje po Linkolnovom auto-putu predstavljao izvestan izazov, u narativnom smislu, prelazak sa vremenskog raspona od trideset godina na raspon od deset dana predstavljao je mnogo veći izazov. U tridesetogodišnjem narativu „Džentlmena u Moskvi“ i ja, kao autor, i vi, kao čitaoci, postajemo svedoci evolucije grofa Rostova. Posmatramo kako njegova poznanstva postaju prijateljstva. Svedočimo tome kako žestoki flert s Anom prerasta u strastvenu romansu. Gledamo kako njegova zbunjenost petogodišnjom Sofijom prerasta u pravo očinstvo. A tu je i izvesno holističko zadovoljstvo u posmatranju kako se sve to odvija tokom vremena. Međutim, u priči koja traje samo deset dana, autor nema priliku da na ovaj način prikaže evoluciju likova i njihove odnose. Umesto toga, mora da izgradi osećaj da poznajemo njihovu prošlost i njene uticaje, budućnost i njene mogućnosti i smesti ih u jedan kratak trenutak u vremenu.

Čini se da Vas kao autora privlači pisanje romana koji se odvijaju u nekim drugim epohama. Zašto je to tako? Da li istražujete dok pišete?

Ne dešava se da prvo odaberem epohu, istražim je, pa onda napišem knjigu. Umesto toga, postavljam svoje priče u epohe koje me već dugo vremena zanimaju, tako da mogu u potpunosti da ih zamislim dok crpim inspiraciju iz svega onoga što mi je poznato.

Ako pogledate scenografiju za neku pozorišnu predstavu, recimo za neku Čehovljevu dramu, u dnu scene može da stoji naslikana kulisa koja prikazuje voćnjak pun trešanja koji se vidi kroz niz dvokrilnih vrata. To je dvodimenzionalni prikaz koji je naslikan na platnu kako bi nam dao iluziju i predstavu šireg okruženja. Ispred toga mogu se naći različiti elementi scenografije – vrata koja ne vode nikuda i police od šperploče koje su ofarbane tako da izgledaju kao da su napravljene od mahagonija. Ali ispred ovih veštačkih elemenata nalazi se pravi sto okružen pravim stolicama na kome se nalazi pravi servis za čaj.

Romani nastaju istim takvim uklapnjem različitih slojeva iluzije i stvarnosti. Za mene istorija predstavlja kulisu u samom dnu scene. Trebalo bi da bude oslikana sa dovoljno finesa i detalja da bi poslužila stvaranju iluzije, ali ništa više od toga. Ispred te pozadine nalaze se elementi koji mogu delovati stvarno, ali koji su napravljeni od šperploče i nešto boje. Ali kada dođemo do likova koji sede za stolom, to mora da izgleda apsolutno stvarno. Moramo da čujemo kada neko sa nestrpljenjem udari dlanom o površinu stola ili zveckanje šoljice čaja kada je neko rezignirano spušta na tanjirić. Baš kao i u pozorištu, ako su likovi za stolom ubedljivi, velika iluzija će uspeti. Ukoliko nisu, zateći ćemo sebe kako tražimo vrata za izlaz i razmišljamo o večeri.



Uzevši sve to u obzir, kako ste završili u 1950-im?

Obično počnem sa vrlo jednostavnom pretpostavkom ili pojmom – na primer da je čovek zarobljen u hotelu na duže vreme. Onda počnem mnogo i duboko da razmišljam tom pojmu, zamišljajući priču koja bi mogla da iz toga proistekne. Obično mogu da pred sobom vidim većinu glavnih događaja iz priče u roku od nekoliko dana nakon prvobitne ideje. (Iako obično uvek prvo provedem nekoliko godina u planiranju knjige pre nego što uopšte počnem da pišem prvo poglavlje.)

U slučaju „Linkolnovog auto-puta“, ideja koju sam imao (kao što možete da pretpostavite) bila je da načelnik popravnog doma za maloletnike odovozi kući mladića koji je spreman da započne svoj život iznova, da bi otkrio da su se dva njegova prijatelja iz doma sakrila u načelnikovom automobilu. Odatle sam počeo. Skoro odmah, instinkti su mi rekli da se dečak vraća na svoju porodičnu farmu na Srednjem zapadu, da mu majke već odavno nema, da mu je otac umro, da ga čeka mlađi brat, da će se priča odvijati tokom deset dana i da će biti smeštena sredinom pedesetih godina prošlog veka.

Gledajući unatrag, mislim da sam sredinu pedesetih odabrao ne zbog onoga što se dešavalo, nego zbog onoga što će se tek dogoditi. Pošto je Korejski rat završen u julu 1953. godine, Amerika je 1954. godine bila u miru; ali će uskoro početi da se upliće u Vijetnamski rat. Bitka za građanska prava u Americi stara je koliko i Unija, ali 1954. godine će doći do modernog pokreta za građanska prava – nakon odluke Vrhovnog suda o slučaju Braun protiv Odbora za obrazovanje koja je okončala pravnu segregaciju. Godine 1954. će započeti „seksualna revolucija“. U decembru 1953. godine Hju Hefner objavljuje prvo izdanje Plejboja. Iste godine objavljen je Kinsijev izveštaj o ženskoj seksualnosti i radilo se na istraživanju i stvaranju „pilule“. A 1954. godine počinje i uspon televizije i rokenrola. Dakle, iako velike kulturne promene koje su definisale Ameriku između 1955. i 1970. godine još uvek nisu bile dominantne u medijima, one su te 1954. godine tinjale tik ispod površine.

Ovu knjigu sam doživeo kao knjigu o odrastanju i potrebi da odaberete koji tip osobe ćete biti. Možete li da kažete nešto o tome (ako grešim, ispravite me)?

To je sigurno glavna tema ove knjige.

Kada su deca mala, nuklearna porodica je veoma tesno povezana (čak i onda kada je nefunkcionalna). Supružnički odnosi, odnosi između roditelja i dece i odnosi među braćom i sestrama su sveprisutni, utiču na navike i ponašanja, utiču na način gledanja na stvari i emocije. Ali kada deca postanu punoletna, u kasnim tinejdžerskim i ranim dvadesetim godinama, odnosi u domaćinstvu se prirodno raspliću, pa čak i svrsishodno. Kada mladi ljudi odu na koledž, započnu svoju karijeru i stupe u brak, njihov fokus se pomera sa domaćinstva u kojem su odgajani na svet koji moraju sami da oblikuju.

„Linkolnov auto-put“ nesumnjivo govori o ovoj tranziciji – i to na koncentrisan način. Emet, Dačes, Vuli i Sali se nalaze usred procesa prelaska iz prvobitne porodične strukture u neki nepoznati svet koji će sami oblikovati – sa svim izazovima i prilikama, svim uvidima i iluzijama koje ovakva promena podrazumeva.

Ovo je pitanje koje ne postavljam često: ponekad sam se pitao, dok sam čekao na Vašu novu knjigu, da li ste zbog neverovatnog uspeha romana „Džentlmen u Moskvi“ osećali dodatni pritisak da završite pisanje „Linkolnovog auto-puta“. Da li je tako bilo, ili je završetak pisanja romana sam po sebi dovoljno težak?

Zaista nisam razmišljao o uspehu romana „Džentlmen u Moskvi“ dok sam pisao „Linkolnov auto-put“. U suštini, dugi niz godina razmišljam o knjizi, zamišljajući sve njene aspekte do detalja – scenografiju, likove i događaje – pre nego što sednem da napišem prvo poglavlje. Dakle, već sam se uveliko bavio romanom „Linkolnov auto-put“ pre nego što je „Džentlmen“ uopšte bio objavljen. Mislim da me to malo štiti od onog pritiska o kom govorite. U vreme kada javnost razmišlja o mojoj knjizi, ja se već uveliko bavim novom pričom koja tek treba da bude realizovana, pod njenim sopstvenim uslovima.

Autor: Kris Šlup
Izvor: amazon.com
Prevod: Kristijan Vekonj