Intervju koji je Žoze Saramago dao za britanski list Gardijan urađen je pre 11 godina. Fascinantno je koliko se na globalnom nivou ništa nije promenilo. Ovaj razgovor je vođen po izlasku romana „Zapis o pronicljivosti“ i Saramago tu iznosi svoje stavove o političkom angažovanju književnika, o demokratiji i potrebi da se kolektivno pridružimo međunarodnom organskom pokretu za drugačiji svet…
Jedanaest godina kasnije, njegove reči zvuče bolno aktuelno.
Da li verujete da umetnik treba da ima političku ulogu?
„To nije uloga“, kaže oštro. „Slikar slika, muzičar stvara muziku, romanopisac piše romane. Ali verujem da svi imamo nekog uticaja, ne samo zbog toga što je neko umetnik, već zato što smo građani. A kao građani, imamo obavezu da intervenišemo i budemo uključeni. Građani su ti koji menjaju stvari. Ne mogu sebe da zamislim van bilo kakvog društvenog ili političkog angažmana. Da, ja sam pisac ali ja živim u ovom svetu i moje pisanje nije odvojeno od njega. A ako ljudi znaju ko sam i čitaju moje knjige onda, na taj način, ako imam nešto da kažem, svi će imati koristi.“
„Zapis o pronicljivosti“ je neka vrsta nastavka njegovog romana „Slepilo“ iz 1995. godine u kojem su stanovnici zemlje, koja može i ne mora da bude Portugalija, pogođeni iznenadnom privremenom epidemijom slepila i brzo tonu u varvarstvo. „Zapis“ se vraća u tu zemlju četiri godine kasnije kako bi stanovništvo iskusilo novi fenomen: i pored izuzetno visoke izlaznosti na izborima, kada su glasački listići prebrojani, više od 80 posto listića su beli. Ovaj glas nepoverenja političkim partijama pravi od demokratkog procesa farsu i lideri su prinuđeni da proglase vanredno stanje.
„Držao sam predavanje o romanu 'Udvojeni čovek' u Barseloni“, priseća se Saramago. „Imam naviku da pričam o knjigama svega nekoliko minuta a onda ostatak vrmena provedem pričajući o svetu u kome živimo, svetu koji je katastrofalan i obično se to završi pričom o problemima demokratije, o tome da li postoji pravi demokratski sistem a ja verujem da ne postoji. U Barseloni su me pitali šta onda predlažem. Zato što sam govorio da svetom vladaju institucije koje nisu demokratske – Svetska banka, MMF, SZO. Ljudi žive u iluziji da imamo demokratski sistem ali to je samo spoljašnja forma. Mi zapravo živimo u plutokratiji, vladavini bogatih.“
I šta predlažete?
„Rekao sam da nemam rešenje osim da mi, kao građani, imamo pravo glasa ali ga uvek koristimo da bismo glasali za jednu ili drugu ponuđenu partiju. Ali postoji i druga opcija, a to je beli listić“. Naginje se i upire prstom: „A to nije isto kao da niste glasali. Apstinencija znači da ste ostali kod kuće ili otišli na plažu. Bacanjem belog listića, vi govorite da razumete svoju odgovornost, da imate političku svest i da ste došli da glasate ali da se ne slažete sa postojećim strankama i da je ovo jedini način da to iskažete.
Onda sam pomislio šta bi se desilo ako bi bilo 50 ili više posto praznih glasova. Bio bi to način da se kaže da društvo mora da se promeni ali da političke snage koje trenutno imamo nisu dovoljno efikasne za tu promenu. Ceo demokratski sistem bi morao da bude razmotren“. Saramago govori na španskom sa jakim portugalskim naglaskom, svaka rečenica komponovana je sa preciznošću koja nije ni nalik zadihanom digresivnom narativnom stilu koji je karakteristika njegovih romana. Objašnjavajući svoje teorije, deluje ozbiljan i mudar iako kada priča o problemima siromaštva u Africi ili nezaposlenosti, bukne strasni bes podstaknut dugogodišnjom posvećenošću levičarskoj politici.
Tu je i humor koji se vidi u šaljivoj strogosti prema psu koji se vrti oko naših nogu, u toplom odnosu sa suprugom koja nam donosi kafu i kada se okrene da ode, on joj impulsivno i s ljubavlju steže ruku. Pominjem da, i pored svih hrabrih namera u „Zapisu“, roman ima sumoran kraj – vlast se samo okrene sili iako su protesti bili mirni. Na kraju sve deluje kao da je bilo uzalud. Kažem mu da me je to podsetilo na antiratne demonstracije u Londonu.
„Da, loše se završava jer stvari nisu sazrele“, kaže tužno. „Ovde u Španiji, 90 posto populacije je protiv rata i nikoga na vlasti to ne zanima. Ali pogledajte šta se desilo sa zakonom o radu u Francuskoj – zakon je povučen jer su ljudi protestovali na ulicama. Mislim da nam je potreban globalni protest ljudi koji neće odustati, koji neće napustiti ulice. U Londonu i Madridu smo protestovali, ispunili dužnost i onda otišli kućama a oni na vlasti nisu ništa uradili.
Moramo da protestujemo, protestujemo, protestujemo“, i ovde počinje da se smeje. „Nema rešenja osim da kažemo da ne želimo da živimo u ovakvom svetu sa ovim ratovima, nejednakošću, nepravdom, svakodnevnim poniženjem mliona ljudi koji nemaju nikakvu nadu da život išta vredi. Moramo to jasno da izrazimo i da dane provedemo na ulicama ako je potrebno sve dok oni na vlasti ne prihvate da ljudi nisu srećni.“
Iz svog iskustva političkog aktivizma, Saramago je video borbu iz različitih uglova. Odrastao je kao sin nadničara u selu severoistočno od Lisabona i iako je objavio prvi roman „Zemlja greha“ kada je imao 23 godine, bilo je potrebno da prođe još 30 godina da bi napisao drugi. U međuvremenu je radio kao mehaničar, sužbenik, metalostrugar, menadžer prroizvodnje u izdavačkoj kući i kao urednik u novinama sve do političko-vojnog puča 1975. godine kada je postalo nemoguće da se neko ko je toliko politički angažovan kao on zaposli.
Okrenuo se pisanju i objavio svoj drugi roman „Priručnik slikarstva i kaligrafije“ 1976, kao i niz predstava, pesama, eseja i kolumni. Njegov istorijski roman „Sedam Sunaca I Sedam Luna“ iz 1982. godine doneo mu je međunarodno priznanje. Najuspešnije romane je napisao u svojim šezdesetim a Nobelovu nagradu je dobio 1998. kada je imao 76 godina. Zašto je posle toliko godina i izleta u različite žanrove odlučio da je roman najbolja forma za ideje koje želi da izrazi?
„Mislim da roman nije toliko književni žanr koliko književni prostor, poput mora ispunjenog rekama. Roman sadrži tokove nauke, filozofije, poezije, nije samo jednostavno pričanje priče“, Saramaga često opisuju kao pesimističnog pisca. Pitam ga da li je zaista toliki pesimista kada je budućnost u pitanju ili misli da i dalje ima nade?
„Ne nedostaju nam pokreti koji tvrde da je drugačiji svet moguć“, kaže, „ali ako ih ne koordinišemo u međunarodni organski pokret, kapitalizam se samo smeje ovim malim organizacijama koje ne prouzrokuju nikakvu štetu. Problem je u tome što desnici nisu potrebne ideje da bi vladala, a levica ne može da vlada bez ideja. Sve je to veoma teško.
Sa 83 se ne nadam previše ali vi ste mladi i morate da zadržite perspektivu. Ne mislim da će ovaj roman promeniti svet, ali vidite – oni na vlasti su tu jer smo ih mi tu postavili. Ako nisu dobro shvatili onda ih isterajmo. I pustimo druge da probaju. Postoji mnogo razloga zašto ne treba trpeti svet ovakav kakav je i ako ova knjiga ima bilo kakvz poruku, onda je to ta.“
Autor: Stefani Merit
Izvor: theguardian.com