„Kajem se zbog svega“: Toni Morison se osvrće na svoj život

Sada kada je u osamdesetim godinama, proslavljena autorka Toni Morison oseća bolove, patnje i kajanja.

Teriju Grosu je za Fresh Air’s rekla: „Kada ne stvaram ili se ne koncentrišem na nešto što bih mogla zamisliti ili osmisliti, razmišljam o svom životu – uzgred, nikom to ne preporučujem – i dođem do: ’O, zašto si to uradila? Kako ovo nisi razumela?’ Ne samo po pitanju dece, kao roditelj, već i u vezi sa drugim ljudima, sa prijateljima. Nije to duboko kajanje; više je pospremanje malih nereda koje nisam prepoznavala kao nerede u trenucima kada su događali.“

Morisonova, prva Afroamerikanka koja je dobila Nobelovu nagradu za književnost, kaže da joj pisanje pruža „veliku zaštitu“ od sopstvenih misli.

Njen poslednji roman, „Žena u belom“, prati život Afroamerikanke koja ne shvata zašto je rodila bebu toliko tamne kože. Majka, po imenu Mila, oseća sramotu zbog kćerkine tamne kože i želi da se od nje distancira. Kćerka, s druge strane, obeležena je time što nije imala majčinsku ljubav.

Morison kaže da je želela da odvoji boju od rase u svom poslednjem delu.

„Razlikovati boju – svetlu, tamnu, između – kao oznaku rase je stvarno pogrešno: reč je o nečemu što je stvoreno u društvu, podržano kulturom i daje određene prednosti određenim ljudima“, kaže autorka. „Ali ovde je reč o povlasticama na osnovu boje kože – rangiranje boje u odnosu na njenu blizinu beloj odnosno ljudima bele kože i devalvaciji u odnosu na to koliko je tamna, kao i uticaj koji ima na ljude naviknute na privilegije koje određena boje kože donosi.“

Roman istražuje rane iz detinjstva koje ostavljaju trajne ožiljke na odraslim ljudima i Morison kaže da je to nateralo da razmisli o svoja dva sina. Kada su bili mladi, kaže da se osećala „sposobnom i kompetentnom“ i da nikada nije pomislila da bi im „mogla na bilo koji način nauditi“.

„Kasnije, setila bih se svake greške, svake reči koju sam izgovorila, a bila je pogrešna ili netačna, svaki put kada ih nisam adekvatno zaštitila“, kaže ona. „Sada kada imam 87 godina, sećam se svake greške – i zbog svega se kajem. Sada, jedan od njih je preminuo, drugi je veoma uspešan, tako da nema posebnog razloga za to osim možda godina i kajanja.“

Hijerarhija na osnovu boje kože – iz njenog ličnog iskustva

Živela sam u malom gradu radničke klase (Lorejn, Ohajo) koji uopšte nije imao crnačke kvartove i imao je samo jednu srednju školu. Ljudi su bili ili sa američkog Juga ili imigranti iz istočne Evrope ili Meksika. Imali smo jednu crkvu i četiri osnovne škole. Bili smo veoma, veoma siromašni.

Nisam odgajana u zajednici u kojoj su o rasne razlike bile toliko naglašene. Povremeno, kao deca, smišljali bismo nadimke jedni drugima, ali sve je bilo vrlo bezazleno; bilo je baršunasto. Nisam bila toliko svesna postojanja segragacije i rasnog odvajanja sve dok nisam otišla iz Lorejna. Mislila sam da je ceo svet poput Lorejna.

O roditeljima i njihovom pristupu rasi

Moj otac je bio veoma, veoma ozbiljan u svojoj mržnji prema belim ljudima. Majka je sve to ublažavala jer je bila potpuna suprotnost i nikada nikoga nije odbacila ili prihvatila samo na osnovu rase ili boje kože ili religije ili bilo čega sličnog. Svako je bio pojedinac koga je poštovala ili ne u zavisnosti od svojih shvatanja te osobe.

Otac je kao dete video kako linčuju dvojicu crnaca u njegovoj ulici u Kartersvilu. Verujem da je taj prizor iz detinjstva ‒ dva crna poslovna čoveka, ne skitnice kako vise sa drveća ‒ bio veoma traumatično iskustvo za njega.

O važnosti imena i nadimaka u njenim romanima

Postoji cela istorija u tome, mislim, u imenovanju. U početku, crni ljudi su po dolasku u ovu zemlju gubili svoja imena. Dobijali su imena po svojim gospodarima i na taj način ostajali bez ličnih i na kraju, decenijama kasnije, počeli su da zovu jedni druge po nadimcima.

Mislim da nijednog muškog prijatelja svog oca nisam znala po pravom imenu. Sećam ih se jedino po nadimcima. Takođe, bilo je u tome neke iskrenosti – ti nadimci su bili ponižavajući, namerno. Neko bi istakao vašu manu. Ako ste niski, zvali bi vas „Kratki“, a ako ste besni, zvali bi vas „Đavo“. Sećam se čoveka iz komšiluka koga su zvali „Đavo Džim“. Uvek te dve reči. ’Jeste li videli Đavola Džima?’...“

To je vrlo lična identifikacija; pokušaj da se možda udaljite od istorije nemanja imena i zatim ga učinite ličnijim. S jedne strane, daju vam sramotno kako bi vas naterali da se sa time suočite i to promenite, a onda, s vremenom, nadenu vam i neko šarmantnije ime kako biste se udaljili od onih ponižavajućih imena.

O majčinom pevanju i uticaju na muzikalnost njenog pisanja

Nisam to radila svesno ili namerno, ali ako je ima, onda mi je drago zbog toga. Deo toga je, za mene, zvuk. Ja sam dete radija sa uhom na zvučniku sa koga možete čuti priče, znate one male priče koje su nekada puštali na radiju na 15 minuta... Ako bi rekli na primer: „Nevreme je“, morali biste sami da ga vidite. Ako bi rekli „crveno“, sami biste određivali koje je nijanse. Tako da su glas moje majke, zvuk radija i činjenica da su nas, srećom, prisiljavali da pričamo priče – činili zabavu u vreme pre televizije.

Odrasli su pričali priče, iste priče, neumorno ih ponavljali... Uglavnom su to bile užasne priče – o duhovima, o ljudima kojima je odsečena glava i slično. To je bila česta pojava u našoj kući. Za mene je zvuk teksta veoma važan – toliko važan da sama čitam svoje knjige za potrebe audio izdanja kako bi čitaoci čuli ono što ja čujem.



O njenoj kući koja je izgorela 1993. godine

Ožalila sam nekoliko stvari. Pre svega, najviše vremena sam zapravo bila srećna jer mi sin nije povređen. Druga stvar je to da sam ostala bez đačkih knjižica mojih sinova, koje nikada neću moći ponovo da dobijem. Treća stvar je to što sam pomalo – zapravo, nisam više, ali bila sam kradljivac biljaka. Znate, ako bih se našla negde gde nešto raste, otkinula bih pelcer, odnela kući i posadila. A opsednuta sam žadom. Imala sam ćup i u njemu žbun žada koji je bio star nekih 15 godina i bio je ogroman i prelep i izgoreo je u trenu. Naravno, ostala sam i bez rukopisa i knjiga i još nekih stvari, ali najviše bole đačke knjižice i žbun žada.

Starost

Neki od meni veoma, veoma bliskih prijatelja su mrtvi, drugi su veoma daleko, tako da mi je svet sveden na poznanike. Imam sestru, koja je starija godinu i po dana, i naravno sina i unučiće, ali se nalazim u umanjenom svetu. Tako da osećam dosadu ili mi nedostaje da radim na nečemu.

Mislim, ne radim – uporno govorim ljudima da sam nezaposlena. I ne perem sudove i ne perem odeću i ne čistim svoju kuću – neko drugi to radi. I otuda ta praznina...

Sve što uspete, ako ste iritantna starica, jeste da tu prazninu ispunite propustom, pogrešnom rečju: „Zašto nisi otišla u posetu? Zašto si to uradila?“ Suprotno tome je kada dođete u određene godine i tu je praznina i počnete da se sećate svake boli koju vam je neko naneo. To se meni nikada ne dešava.

O bolu u leđima i invalidskim kolicima

Ima nečega u artritisu ili bolu u leđima zbog čega se osećate istrošeno. Sećam se da je moja majka verovala da je to što je gubila čarape značilo da su je one mrzele.

„Uradila sam toliko toga za tebe, telo moje, zašto mi ne pomogneš sada kada si mi potrebno? Bila sam toliko dobra prema tebi.“ Osećam se kao da sam pod napadom; to je moj mali način da se suočim sa svim.

Ne pijem lekove protiv bolova. Ponakad ih popijem noću, ali ne radim ništa drugo – kao što neki ljudi rade – kako bih izbegla ili ublažila bol. Jednostavno imam to i znam da ne mogu da stojim duže od šest minuta i da ne mogu dugo da hodam.

O pisanju

Pisanje me oslobođa bola. To je mesto na kom živim; gde imam kontrolu; tamo gde mi niko ne govori šta da radim; gde je moja mašta plodonosna i gde mi je zaista najbolje. Ništa nije važno na svetu ili u mom telu ili bilo gde kada pišem. Opasno je to jer razmišljam o opasnim, teškim stvarima, ali je i tako bezbedno za mene da budem na tom mestu.

Izvor: npr.org